Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u postupku radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku predlagača S.M. iz B., koju zastupaju Z.J. i U.T., advokati iz B., u sednici veća održanoj 17.03.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UTVRĐUJE SE da je predlagaču S.M. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se pred Apelacionim sudom u Beogradu vodi pod brojem Gž 5818/14.

NALAŽE SE Apelacionom sudu u Beogradu da u roku od 60 dana odluči o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 49829/10 od 03.11.2011. godine.

Predlagaču S.M. SE ODREĐUJE naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 30.000,00, kao i troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva predlagača za isplatu.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev predlagača za određivanje naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku preko dosuđenog iznosa od 30.000,00 dinara, a do traženog iznosa od 1.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti.

O b r a z l o ž e nj e

Predlagač S.M. podnela je Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji se u vreme podnošenja zahteva pred Apelacionim sudom u Beogradu vodio pod brojem Gž 5818/14. U predlogu je navela da je 25.03.2008. godine tadašnjem Trećem opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv tuženog G.D.Č., radi vraćanja stečenog bez osnova, da je 03.11.2011. godine Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P 49829/10 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, ovde predlagača, da je protiv navedene presude 04.01.2012. godine tuženi izjavio žalbu, da je, postupajući po žalbi tuženog, vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka, da je nakon postupanja po nalogu drugostepenog suda predmet ponovo vraćen žalbenom sudu radi odlučivanja o žalbi izjavljenoj 04.01.2012. godine, ali da žalbeni postupak u vreme podnošenja zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku još uvek nije okončan. Zbog navedenog, predložila je da joj Vrhovni kasacioni sud pruži pravnu zaštitu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u skladu sa odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 10. Zakona o parničnom postupku i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, izmenjene Protokolom broj 11.

Odlučujući o zahtevu predlagača na osnovu člana 8a i 8b Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 116/08... 101/13), Vrhovni kasacioni sud je izvršio uvid u predmet Apelacionog suda u Beogradu Gž 5818/14 i združeni predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P 49829/10 i ocenio da je zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku osnovan.

Uvidom u predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P 49829/10 utvrđeno je da je predlagač S.M. kao tužilja 25.03.2008. godine podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, protiv G.D. kao tuženog, sa zahtevom da joj tuženi na ime sticanja bez osnova isplati 7.200 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom. Odgovor na tužbu tuženog dostavljen je sudu 05.05.2008. godine. Pripremno ročište, zakazano za 26.09.2008. godine, nije održano jer punomoćniku tužilje nije uručen odgovor na tužbu, pa je naredno ročište zakazano i održano 01.12.2008. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 04.03.2009. godine, ali je rešenjem do 19.01.2009. godine otkazano i naredno je zakazano za 15.04.2009. godine. Međutim, no ovo ročište nije održano, jer tuženi nije uredno obavešten. U međuvremenu, podneskom od 14.08.2009. godine tužilja je preinačila tužbu. Na ročištu održanom 30.09.2009. godine izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i njihovim suočenjem, a na istom ročištu stranke su obavestile sud da će pokušati mirno rešenje spora. Kako pokušaj mirnog rešenja nije uspeo, na narednom održanom ročištu 05.10.2010. godine, na predlog tužilje, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko finansijske struke. Tužilja je 18.10.2010. godine uplatila predujam troškova veštačenja, sud je rešenjem od 18.11.2010. godine pozvao veštaka da preuzme predmet, a pisani nalaz sa stručnim mišljenjem sudskog veštaka sudu je dostavljen 29.12.2010. godine. Naredno ročište, zakazano za 03.02.2011. godine, nije održano, jer stranke nisu primile nalaz i mišljenje veštaka koje im je iz suda ekspedovan 25.01.2011. godine. Podneskom od 16.02.2011. godine punomoćnik tužilje se izjasnio na nalaz veštaka i istovremeno obavestio sud da je tuženi promenio ime i da se sada zove G.D.Č.. Podneskom od 01.04.2011. godine, postupajući po nalogu suda, veštak se izjasnio na primedbe tužilje, a podnescima od 04.04.2011. i 19.04.2011. godine tuženi se izjasnio na nalaz veštaka. Tužilja je podneskom od 04.05.2011. godine ponovo preinačila tužbu. Ročišta zakazana za 13.05.2011. i 13.06.2011. godine su odložena, a na narednom održanom ročištu 03.11.2011. godine izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka, koji se usmeno izjasnio na primedbe stranaka, nakon čega je na istom ročištu zaključena glavna rasprava i doneta prvostepena presuda P 49829/10 od 03.11.2011. godine, kojom je usvojen je tužbeni zahtev i tuženi je obavezan da tužilji na ime vraćanja stečenog bez osnova isplati 1.082.411,83 dinara. Prepis presude P 49829/10 je punomoćniku tužilje uručen 23.12.2011. godine, a punomoćniku tuženog 29.12.2011. godine.

Tuženi G.D.Č. je protiv navedene presude 04.01.2012. godine izjavio žalbu, te je 28.02.2012. godine predmet dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi. Rešenjem Gž 1286/12 od 15.08.2014. godine Apelacioni sud u Beogradu je predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi donošenja rešenja o ispravci, zbog pogrešno označenog prezimena tuženog u uvodu prvostepene presude. Postupajući po nalogu Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je 26.08.2014. godine doneo rešenje o ispravci prvostepene presude i predmet je 03.11.2014. godine ponovo dostavio Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja po ranije izjavljenoj žalbi tuženog. Predmet je u „Gž“ upisniku Apelacionog suda u Beogradu zaveden pod brojem 5818/14. U vreme odlučivanja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku postupak nije bio pravnosnažno okončan.

Analizirajući dužinu trajanja navedenog parničnog postupka, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je zahtev za zaštitu prava osnovan i da je predlagaču S.M. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Prema članu 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, svako ima pravo na nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku na javnoj raspravi da odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Članom 10. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se u navedenom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Razuman rok je optimalno potrebno vreme da se odluči o nekom pravu stranke koje je sporno da bi se otklonila neizvesnost i da bi stranka imala saznanja o tome da li joj to pravo pripada ili ne, čime se postiže i pravna sigurnost. Međutim, razumno vreme potrebno za okončanje sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koje je potrebno ceniti u svakom pojedinom slučaju (složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca zahteva kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca zahteva).

Primenom kriterijuma ustanovljenih dugogodišnjom praksom Evropskog suda za ljudska prava, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nižestepeni sudovi nisu postupali efikasno i delotvorno u ovoj parnici, imajući u vidu da su uočeni periodi neopravdane procesne neaktivnosti suda. Sud je cenio činjenicu da je prvostepeni parnični postupak, od podnošenja tužbe 25.03.2008. godine do presuđenja 03.11.2011. godine trajao ukupno tri godine i osam meseci (pri čemu su od ukupno 10 zakazanih ročišta tokom prvostepenog postupka održana svega četiri ročišta za glavnu raspravu), da žalbeni postupak traje ukupno četiri godine i da je drugostepeni sud nakon dve godine i šest meseci trajanja žalbenog postupka rešenjem od 15.08.2014. godine nerazmotren spis vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi donošenja rešenja o ispravci, što ukazuje i na propuste drugostepenog suda u postupku po izjavljenoj žalbi. Osim toga, ukupna dužina trajanja ovog postupka započetog podnošenjem tužbe 2008. godine, a koji još uvek nije pravnosnažno okončan, sama po sebi ukazuje da je pravo predlagača na suđenje u razumnom roku povređeno.

Imajući u vidu navedene činjenice, kao i okolnost da predlagač svojim ponašanjem nije doprineo nerazumno dugom trajanju postupka, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nižestepeni sudovi nisu bili efikasni u postupanju i da je u predmetu, koji se pred Apelacionim sudom u Beogradu vodi pod brojem Gž 5818/14, povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova propisano je da sud može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava, kada utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan.

Primenom citirane zakonske odredbe, predlagaču je određena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 30.000,00 dinara, koja će se isplatiti na način propisan članom 8b stav 2. istog zakona i koja će, uz nalog Apelacionom sudu u Beogradu da žalbeni postupak okonča u roku od 60 dana, predstavljati adekvatnu satisfakciju predlagaču zbog utvrđene povrede prava. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, dosuđenom naknadom će se ostvariti zakonom propisana svrha ovog postupka, dok dosuđivanje naknade u većem iznosu ne bi odgovaralo cilju kome naknada služi, njome bi se pogodovalo težnjama koje nisu spojive s prirodom i društvenom svrhom naknade, zbog čega je preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa od ukupno 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, zahtev predlagača za određivanje primerene naknade odbijen kao neosnovan.

Imajući u vidu uspeh predlagača u ovom postupku, primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, te primenom Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12) i Tarifnog broja 4. i 5. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS““ br.28/94... 93/14), predlagaču su dosuđeni troškovi na ime sastava zahteva od strane punomoćnika advokata u iznosu od 6.000,00 dinara i troškovi sudskih taksi za zahtev i odluku u iznosima od po 390,00 dinara, što čini ukupno 6.780,00 dinara. Navedeni iznos će se, u smislu člana 8b stav 2. Zakona o uređenju sudova, isplatiti na isti način i u istom roku kao i dosuđena naknada za povredu prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Snežana Andrejević,s.r.