Postupajući po zahtevu predlagača, u smislu člana 8a i 8b Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ 116/08...101/2013), Vrhovni kasacioni sud je izvršio uvid u spise Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1425/15, pa je našao da je zahtev predlagača za zaštitu prava za suđenje u razumnom roku delimično osnovan.

Predlagač i J.R. su, kao tužilje, 23.06.2006. godine podnele tužbu protiv Republike Srbije, Ministarstva prosvete i sporta, sa zahtevom da se poništi odluka ministra prosvete i sporta o izboru za nastavnika dopunske nastave u inostranstvu i da se tuženi obaveže da sprovede ponovni i zakonit postupak odlučivanja među testiranim kandidatima. Pripremno ročište je održano 09.11.2006. godine, kada je tužilja J.R. povukla tužbu uz odricanje od tužbenog zahteva. Nakon toga, pred prvostepenim sudom je zakazano ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od čega su samo tri ročišta za glavnu raspravu održana, a ostala su odložena, odnosno ročište nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki ili radi izjašnjenja stranaka na podnesak koji su primili ili zato što tuženi nije dostavio dokumentaciju kako mu je to ranije naloženo. Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 604/06 od 20.05.2008. godine delimično je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1444/10 od 29.09.2010. godine u delu stava trećeg izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se tužena obaveže da je vrati na radno mesto redovnog nastavnika u dopunskoj nastavi u inostranstvu, a ukinuta je u preostalom delu i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 14691/10 od 29.06.2011. godine odlučeno je ponovo o tužbenom zahtevu i protiv navedene presude žalbu je izjavio tuženi 20.09.2011. godine, nakon čega je predmet dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu 24.10.2011. godine radi odlučivanja u drugostepenom postupku. Predmet je prvobitno zaveden pod brojem Gž1 4440/11, nakon čega je 15.11.2012. godine preveden u Gž upisnik, a zatim ponovo vraćen u upisnik Gž1 gde je zaveden pod brojem Gž1 1425/15. Na predmetu je navedeno da je isti dodeljen postupajućem sudiji u rad 16.06.2015. godine.

Analizirajući dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, Vrhovni kasacioni sud je našao da drugostepeni sud nije bio efikasan u postupanju u navedenoj parnici i da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Naime, prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 8v Zakona o uređenju sudova, na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak. Zakon o vanparničnom postupku članom 30. stav 2. upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, koji u članu 10. propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova.

Primenom člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, sud može odrediti i primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava kada utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan.

Odlučujući o zahtevu predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka optimalno potrebno vreme za odlučivanje o pravu stranke koje je sporno, da bi se otklonila neizvesnost, a stranka dobila saznanje da li joj određeno pravo pripada, čime se obezbeđuje i pravna sigurnost stranaka. Optimalno potrebno vreme za okončanje postupka je relativna kategorija, koja se procenjuje u svakom konkretnom slučaju, a na osnovu okolnosti koje se tiču složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u sudskom postupku, ponašanja podnosioca zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, postupanje suda, prirodu zahteva i značaj predmeta spora za podnosioca zahteva.

U konkretnom slučaju, o tužbenom zahtevu iz tužbe koja je podneta 23.06.2006. godine odlučeno je najpre prvostepenom presudom od 20.05.2008. godine, koja je delimično potvrđena, a delimično ukinuta, a zatim ponovo presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 14691/10 od 29.06.2011. godine. O žalbi izjavljenoj 20.09.2011. godine protiv navedene presude, još uvek nije odlučeno, iako je u vreme podnošenja zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, prošlo skoro tri i po godine od dana izjavljivanja žalbe do 24.10.2011. godine kada je predmet primljen u Apelacioni sud u Beogradu. Takođe, u konkretnom slučaju radi se o parnici iz radnog odnosa, za koju vrstu spora je zakonom predviđena hitnost u postupanju i koji ima veliki značaj za predlagača, koja svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja drugostepenog postupka. Imajući u vidu navedene okolnosti konkretnog slučaja, odnosno kriterijume koji se tiču dužine trajanja postupka, složenost slučaja i postupanje suda, Vrhovni kasacioni sud je našao da se ne može smatrati da je u navedenom drugostepenom postupku, koji traje skoro četiri godine, sud bio efikasan u postupanju, zbog čega je primenom člana 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u navedenom parničnom postupku pred Apelacionim sudom u Beogradu i naloženo navedenom sudu da u najkraćem roku odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude. Odlučujući o zahtevu predlagača za određivanje naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ovaj sud je našao da predlagač ima pravo na primerenu naknadu u iznosu od 40.000,00 dinara, te da naknada u navedenom iznosu predstavlja adekvatnu meru zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da će se određivanjem naknade u navedenom iznosu, zajedno sa izrečenom merom ubrzanja postupka, ostvariti svrha postupka u smislu odredbe člana 8b Zakona o uređenju sudova. Određivanje naknade u većem iznosu ne bi odgovaralo okolnostima konkretnog slučaja, kriterijumima propisivanja naknade i samoj suštini određivanja isplate po ovom osnovu, kao ni ekonomsko socijalnim prilikama u Republici Srbiji i standardu života njenih građana. Zbog navedenog, odbijen je zahtev predlagača za određivanje naknade preko navedenog iznosa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da predlagač ima pravo i na naknadu troškova ovog postupka, shodno odredbi člana 154. stav 1. ZPP, i to traženih troškova za sastav zahteva koji je sačinio punomoćnik advokat, primenom tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12) u iznosu od 6.000,00 dinara.

Na osnovu iznetog odlučeno je kao u izreci rešenja.

                                                                                                Predsednik veća sudija

                                                                                                Milomir Nikolić,s.r.