Apelacioni sud u Beogradu, je presudom Gž 6105/20 od 15.11.20221. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 6105/20 od 07.03.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 1520/15 od 14.07.2020. godine u stavu prvom izreke, delu stava drugog izreke za iznos od 463.886,47 dinara, jednokratno na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između plate koju bi tužilac primao i invalidske penzije koju sada prima zaključno sa 30.09.2019. godine i za iznos od 4.031,88 dinara u vidu mesečne rente počev od 01.10.2019. godine pa do odlaska tužioca u starosnu penziju 02.03.2022. godine, sa dospelim iznosima, stavu trećem i stavu četvrtom izreke i žalbe parničnih stranaka u ovom delu odbio kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 1520/15 od 14.07.2020. godine u preostalom delu stava drugog izreke tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između plate koju bi primao i invalidske penzije koju sada prima zaključno sa 30.09.2019. godine isplati jednokratno, preko iznosa od 463.886,47 dinara, do iznosa od 1.656.737,405 dinara odnosno za razliku iznosa od 1.192.850,93 dinara i na ime mesečnih iznosa u vidu rente preko iznosa od 4.031,88 dinara do iznosa od 5.772,72 dinara odnosno za razliku iznosa od 1.740,84 dinara počev od 01.10.2019. godine pa do odlaska tužioca u starosnu penziju 02.03.2022. godine. Stavom trećim izreke, odbačena je žalba tužioca izjavljena protiv stava drugog izreke presude Višeg suda u Beogradu P 1520/15 od 14.07.2020. godine, kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu V izreke presude Višeg suda u Beogradu P 1520/15 od 14.07.2020. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 201.875,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 35.250,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. .

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glsnik RS“ br 72/11 ....18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u prvostepenom i drugostepenom postupku, tužilac je bio u pritvoru od 03.10.2007. godine po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki 838/07 od 06.10.2007. godine, koji mu se računa od dana kada je lišen slobode i priveden u Policijsku stanicu Raška, do 09.11.2007. godine, kada je doneto rešenje o ukidanju pritvora i kada je pušten na slobodu.

Presudom Višeg suda u Kraljevu K 11/10 od 17.03.2010. godine, tužilac je oglašen krivim za produženo krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi i krivično delo nesavestan rad u privrednom poslovanju, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 4 meseca, uz izrečenu meru bezbednosti zabrane vršenja dužnosti direktora u trajanju od godinu dana. U ponovnom postupku, presudom istog suda K 7/11 od 08.12.2011. godine, tužilac je oslobođen od tužbe da je izvršio gore navedena krivična dela. Pred pritvaranja, tužilac je otpušten sa svog radnog mesta u avgustu 2007. godine a protiv te odluke vodio je radni spor koji je okončan u njegovu korist pa je 2009. godine vraćen na rad, na drugo radno mesto u sedištu kompanije u Beogradu. U septembru 2009. godine, tužilac je doživeo infarkt miokarda. Privremenim rešenjem od 17.11.2010. godine, tužiocu je priznato pravo na invalidsku penziju zbog potpunog gubitka radne sposobnosti kao posledice bolesti. U sredstvima javnog informisa, izveštavano je o tužiocu, kao jednom od lica koja su uhapšena i osumnjičena da su tokom 2004. godine, bez raspisanog tendera, nezakonito otuđili građevinsko zemljište u ... kao i da su vršili zloupotebe vezane za korišćenje turističkih usluga u hotelima „BB“ i „VV“ na štetu kompanije „International CV“, pri čemu su u okviru teksta objavljene i fotografije lica koja su uhapšena, među kojima je i fotografija tužioca, sa njegovim imenom i prezimenom. Veštačenjem je utvrđeno da su kod tužioca postojala četiri značajna faktora rizika za razvoj ishemijske bolesti srca i to: povišen krvni pritisak; povišena masnoća u krvi; pušenje i mentalni stres, te da je pojedinačan uticaj svakog od njih nemoguće izmeriti ali se, po pravilima struke može da smatra da su svi zajedno, u podjednakoj meri, doveli do razvoja infarkta srca sa 25%. Infarkt je bio masivan, proširen je deo srčanog mišića što je dovelo do srčane slabosti i angine pektoris i uslovilo trajni gubitak radne sposobnosti tužioca. Tužilac je bio izložen stresu koji se u savremenoj medicini smatra faktorom rizika za nastanak bolesti srca ali je medicinski nemoguće razmatrati samo uticaj pritvora u trajanju od 37 dana, kao stresni događaj, već se, kao stresni događaj, mora da shvati optužba i čitav tok procesa koji je trajao više od 2 godine do momenta kada se prvi put koronarna bolest ispoljila, kao akutni infarkt, pri čemu je stres trajao sve do dobijanja konačne, oslobađajuće, presude. Mentalni stres kao jedan od značajnih faktora rizika za razvoj ishemijske bolesti srca kod tužioca je prouzrokovan gubitkom posla, neosnovanim lišenjem slobode – pritvorom i vođenjem krivičnog postupka. Veštačenjem je utvrđeno da visina zarade koju je tužilac ostvario pre odlaska u penziju, na mesečnom nivou je bila 103.780,07 dinara, dok je visina penzije na mesečnom nivou inicijalno utvrđena u iznosu od 31.353,25 dinara (uz dalju usklađivanost u skladu sa zakonom), i da je penzije u septembra 2019. godine iznosila 46.181,76 dinara, tako da ukupna visina razlike zarade i penzije, za period od decembra 2010. godine – septembar 2019. godine, iznosi 6.626.949,63 dinara, dok razlika između zarade koju bi primao i invalidske penzije koju prima za septembar 2019. godine iznosi 57.598.31 dinar. Sudski veštaci se nisu izjašnjavali o umanjenoj životnoj aktivnosti tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tužene da mu naknadi štetu zbog gubitka radne sposobnosti imajući u vidu činjenicu da je gubitak tužiočeve radne sposobnosti uzrokovao materijalnu štetu u vidu razlike između plate koju bi on primao i invalidske penzije koju sada prima, a koji tužbeni zahtev je usvojio, zbog čega je odluku doneo shodno članu 190. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu načela potupune naknade štete. Iz istih razloga, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tužene da mu isplati naknadu štete zbog prekinute i onemoguće profesionalne karijere, odnosno razliku između plate koju je primao i invalidske penzije koju danas prima i iznos u vidu mesečne rente od 28.799,15 dinara. Zahtev tužioca za novčanu naknadu na ime duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti prvostepeni sud je odbio imajući u vidu da se sudski veštak, nakon preinačenja tužbe isticanjem tog zahteva, nije izjasnio o umanjenju životne aktivnosti tužioca niti je tužilac predložio veštačenje u pogledu tog osnova štete. Iznos od 1.656.737,405 dinara na ime naknade materijalne štete tužiocu u vidu razlike između plate koju bi primao i invalidske penzije koju sada prima, prvostepeni sud je tužiocu priznao imajući u vidu da je mentalni stres jedan od četiri značajna faktora rizika za razvoj ishemijske bolesti koja je, procentom od 25%, uslovila nastanak trajnog potpunog gubitka radne sposobnosti tužioca, na osnovu odredbe člana 154., 189. stav 1., 190.,192. i 195. Zakona o obligacionim odnosima. Iznos od 5.722,72 dinara na ime rente, prvostepeni sud je tužiocu dosudio tako što je izračunao 25% od poslednjeg iznosa koji je tužilac primio na ime penzije za mesec septembar (od 23.090,88 dinara).

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu a preinačio u usvajajućem delu, tako što je tuženog obavezao da tužiocu na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između plate koju bi primao i invalidske penzije koju sada prima, zaključno sa 30.09.2019. godine, isplati jednokratno 463.886,47 dinara, što predstavlja 7% ukupne štete koju tužilac trpi po tom osnovu i da mu na ime mesečne rente počev od 01.09.2019. godine, pa do odlaska tužioca u starosnu penziju 02.03.2022. godine, plaća 4.031,88 dinara. Zaključio je da se ne može da prihvati, kao pravilan, zaključak prvostepenog suda da je neosnovano lišenje slobode u trajanju od 37 dana, bilo jedini i osnovni životni događaj koji je uzrokovao prisustvo mentalnog stresa kod tužioca imajući u vidu nalaz i mišljenje sudskog veštaka specijaliste medicine rada, sa izjašnjenjima pred prvostepenim i drugostepenim sudom, o postojanju i drugih događaja koji su isprovocirali ili mogli da budu okidač za ovaj faktor rizika kod tužioca, među kojima su i gubitak posla i vođenje krivičnog postupka. Po mišljenju drugostepenog suda, neosnovano lišenje slobode je, kao jedan od traumatskih događaja u životu svake osobe, bez sumnje učestvovalo, podjednako sa drugim životnim događajima, u mentalnom stresu koji je sa 25% doprineo oboljevanju tužioca, ali ne sa više od 7% u okviru kog procenta samo i može da postoji i obaveza tužene da tužiocu naknadi srazmeran deo pretrpljene materijalne štete, na osnovu odredbe člana 584. stav 1. tačka 1., 589. stav 1., 592. stav 1. i 593. stav 1. ZKP („Službeni glasnik RS“ br 72/11 sa izmenama i dopunama) i odredbe člana 154., 155., 189., 190., 192. i 195. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 232. Zakona o parničnom postupku. U odnosu na tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zvog umanjene životne aktivnosti drugostepeni sud je prihvatio odluku prvostepenog suda o odbijanju tog tužbenog zahteva imajući u vidu da se tužilac nije izjašnjavao o zaostalim posledicama koje eventualno, u svakodnevnom životu, trpi zbog infarkta miokarda niti je u tom smislu predložio veštačenje, pa tu činjenicu nije dokazao.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 185. Zakona o obligacionim odnosima tako što je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1.). Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu u potpuno, odgovorno lice dužno je da ostatak štete dati naknadu u novcu (stav 2.). Obe naknade materijalne štete propisane odredbom člana 189. stav 1. istog zakona tako što oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Na osnovu odredbe člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, sud će, uzimati u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kom bi se nalazila da nije bilo štetene radnje ni propuštanja. Posebne odredbe o naknadi materijalne štete u slučaju smrti, telesne povrede i oštećenja zdravlja, propisuju da u slučaju telesne povrede ili narušenja zdravlja, na osnovu odredbi člana 195. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi kao zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (stav 1.). Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno uvećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu svotu kao naknadu za tu štetu (stav 2.). Naknada nematerijalne štete je propisana odredbom člana 200.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što za pretrpljene fizičke bolove,za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životna aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja a naročito jačina bolova i straha i njihovo trjanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

U konkretnom slučaju, tužilac je neosnovano bio lišen slobode u periodu od 37 dana tokom 2007. Godine, a u septembru 2009. godine doživeo je infarkt miokarda nakon čega je, zbog potpunog gubitka radne sposobnosti, penzionisan tako što mu je priznato pravo na invalidsku penziju. Mentalni stres je jedan od četiri faktora rizika za razvoj ishemijske bolesti srca (pored povišenog krvnog pritiska, povišene masnoće u krvi i pušenja), a svi ovi faktori su zajedno, u podjednakoj meri doveli do razvoja infarkta srca tužioca, sa po 25%. Kao jedan od faktora rizika, mentalni stres je kod tužioca bio uzrokovan kako neosnovanim lišenjem slobode, tako i gubitkom posla (pre pritvaranja) tako i vođenjem krivičnog postupka. Tužena je dužna da tužiocu naknadi štetu u delu za koji postoji njena odgovornost, a to je deo za koji je neosnovano lišenje slobode doprinelo njegovom oboljevanju, pa je drugostepeni sud pravilno zaključio da je to procenat od 7% od ukupnog iznosa materijalne štete koju tužilac trpi na ime razlike između plate koju bi primao i invalidske penzije koju sada prima te, da s tim u vezi, novčana renta koju je tužena dužna da mu plaća iznosi 4.031,88 dinara do sticanja tužioca prava na starosnu penziju 02.03.2022. godine. Umanjenu životnu akivnost, tužilac je bio dužan da dokaže, u smislu odredbe člana 228. Zakona o parničnom postupku, a nije tako postupio.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je sud imao mogućnost da mu odmeri novčanu naknadu na ime duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti imajući u vidu postojeće podatke u spisu predmeta. Suprotno tim navodima njegove revizije, nižestepeni sudovi su pravilno o tom tužbenom zahtevu tužioca odlučili primenom pravila o teretu dokazivanja propisanom u odredbama članova 228.-231. Zakona o parničnom postupku, pošto se tužilac nije izjasnio o tome da ima zaostale posledice preležane bolesti, niti je, u tom smislu predložio veštačenje, pa se sudski veštak medicinske struke nije ni izjašnjavao o postojanju i procentu njegove eventualno umanjene životne aktivnosti.

Neosnovani su navodi revizije da je pogrešno primenjeno materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca za naknadu materijalne štete zbog zaustavljene i onemogućene poslovne karijere. U konkretnom slučaju, tužilac je usled infarkta miokarda izgubio radnu sposobnost te je priznavanjem naknade materijalne štete u vidu razlike između plate koju bi primio i invalidske penzije koju prima, kao i mesečne rente, on obeštećen za gubitak u svojoj imovini u vidu štete zbog prekinute i onemogućene profesionalne karijere, pošto se radi o istoj šteti.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić