Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4085/20 od 03.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 4502/19 od 11.03.2020. godine u prvom i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 4502/19 od 11.03.2020. godine u trećem stavu izreke, tako što je obavezana tužena da, pored dosuđenog iznosa od 4.000.000,00 dinara, isplati tužiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od još 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.03.2020. godine do isplate, u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, za iznos od 2.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. navedenog člana koje su zakonom predviđene kao razlog za ovaj vanredni pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP), niti da je drugostepeni sud pogrešno primenio ili propustio da primeni neku procesnu odredbu (član 374. stav 1. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin sada pokojnog BB (umro 1984. godine). Tužiočev otac je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. 35/18 od 04.10.2018. godine. Navedenim rešenjem utvrđeno je da je ništava presuda Okružnog suda u Beogradu K. 171/52 od 21.04.1952. godine i da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim. Otac tužioca lišen je slobode 28.06.1951. godine i osuđen na zatvorsku kaznu koju je izdržavao na Golom otoku (KPD Rab) do 03.03.1962. godine. I tužiočeva majka bila je lišena slobode, i u zatvoru je provela pet godina. U vreme lišenja slobode roditelja tužilac je bio dete starosti od pet godina. Tužilac je od tada živeo i odrastao sa babom po ocu, a sa roditeljima je nakon njihovog puštanja na slobodu ostvarivao kontakte ali sa njima više nikada nije živeo, niti je uspeo da uspostavi blizak odnos. Otac tužioca je nakon oslobađanja iz zatvora nastavio da živi na ..., a majka je živela sa sestrom i njenom porodicom, u stanu u kojem za tužioca nije bilo mesta. Po sticanju punoletstva tužilac je promenio prezime ..., sa kojim je upisan u matičnu knjigu rođenih. Tužilac je podneo zahtev za isplatu rehabilitacionog obeštećenja u iznosu od 3.000.000,00 dinara. Tužena mu je ponudila obeštećenje u iznosu od 345.090,00 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 21. stav 2. i člana 26. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu na isplatu rehabilitacionog obeštećenja - naknade nematerijalne štete za duševne bolove tužioca zbog lišenja slobode oca u iznosu od 4.000.000,00 dinara a u preostalom delu, za iznos od još 3.000.000,00 dinara, tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, preinačio prvostepenu presudu i tužiocu, pored iznosa od 4.000.000,00 dinara, dosudio još iznos od 1.000.000,00 dinara. Po nalaženju tog suda, okolnosti konkretnog slučaja opravdavaju dosuđivanje pravične novčane naknade nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 5.000.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pri odlučivanju o visini pravične naknade nematerijalne štete - rehabilitacionog obeštećenja.

Rehabilitaciono obeštećenje je jedna od mera propisanih Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 92/11) kojom se, u odnosu na rehabilitovano lice i na druga lica određena tim zakonom, uklanjaju ili ublažavaju posledice ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. tog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 2). Pod rehabilitacionim obeštećenjem podrazumeva se pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu, pored ostalog i na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 3). Prema članu 30. stav 2. tog zakona, prava po osnovu rehabilitacije utvrđena tim zakonom stiču se i na osnovu pravnosnažnih sudskih odluka kojima su usvojeni zahtevi za rehabilitaciju, a koje su donete u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 33/06).

Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, pravična novčana naknada nematerijalne štete dosuđuje se i za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti ako to opravdavaju okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i njihovo trajanje. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, vodi se računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Smisao i cilj pravične novčane naknade za pravno priznate vidove nematerijalne štete (član 200. stav 1) je zadovoljenje (satisfakcija). Pravična novčana naknada trebalo bi da kod oštećenog uspostavi izvesnu psihičku i emocionalnu ravnotežu narušenu štetnim događajem, odnosno ublaži duševni nemir.

U ovom sporu odlučuje se o naknadi nematerijalne štete za duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog lišenja slobode njegovog oca kao narodnog neprijatelja. Tužilac je bez očevog staranja živeo dugi niz godina, od pete do 16 godine života. U tom periodu tužilac je odrastao bez očevog prisustva, lišen njegove ljubavi, brige i staranja, svakako izložen i negativnom odnosu koji je, u tadašnjim prilikama, životna sredina ispoljavala prema deci narodnih neprijatelja. Življenje u takvim okolnostima nesumnjivo je izazvalo trpljenje duševnih bolova koji zbog svog trajanja i jačine opravdavaju dosuđivanje novčane naknade u visini koja će tužiocu pružiti zadovoljenje. Donošenjem pravnosnažne odluke kojom je izvršena rehabilitacija njegovog oca tužiocu je u izvesnoj meri već pružena satisfakcija, zbog čega po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravična novčana naknada nematerijalne štete kojom će se u potpunosti doprineti ostvarivanju njenog cilja je iznos od 2.500.000,00 dinara. Viši iznos novčane naknade u ovom slučaju bio bi suprotan članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu i novčane iznose koji se kao naknada dosuđuju za druge vidove nematerijalne štete.

Zatezna kamata na pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete teče od dana donošenja prvostepene presude kojom je ta naknada određena. Zbog toga tužilac neosnovano potražuje zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe.

Tužilac je delimično uspeo u sporu i srazmerno uspehu - visini dosuđene naknade, ima pravo na troškove postupka u smislu člana 153. stav 2. i 154. ZPP, u ukupnom iznosu od 191.600,00 dinara. U ovaj iznos uračunati su troškovi za sastav zahteva za rehabilitaciono obeštećenje i tužbe u iznosu od po 16.500,00 dinara, pristup na dva održana ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, sudsku taksu za tužbu i presudu u iznosu od po 61.300,00 dinara.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić