U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužoca Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Beograd, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Konstantin Rankov, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 203/17 od 07.02.2017. godine, u sednici održanoj 21.06.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 203/17 od 07.02.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P 1/16 od 20.10.2016. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime zakupnine poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini za ekonomsku 2007/2008 godinu plati 20.040.678,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.10.2008. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 399.750,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 20.10.2016. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 203/17 od 07.02.2017. godine, stavom prvim izreke žalba tužioca je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena, a stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su 12.03.2008. godine zaključile ugovor o zakupu poljoprivrednog zamljišta u državnoj svojini, kojim je tužilac, kao zakupodavac, tuženom, kao zakupcu, dao u zakup ... hektara i ... ara poljoprivrednog zemljišta na period od 5 godina. Ugovoreno je da je 2007/2008 prva ekonomska godina zakupa, a da se zakupnina plaća godišnje, u visini od 238.931,14 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i dospeva 30. oktobra za prethodnu ekonomsku godinu. Navedenim ugovrom predviđeno je i da se ugovor raskida u slučaju nepostupanja u skladu sa članom 6. stav 3. Ugovora (obnova sredstava obezbeđenja), ali i u slučaju neplaćanja zakupnine u roku od 15 dana od dana dospelosti, u slučaju nekorišćenja zemljišta u skladu sa Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, sporazumnim raskidom i u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Ugovoreno je i da u slučaju raskida ugovora sve nedospele obaveze dospevaju na dan određen od strane zakupodavca, a zakupac je dužan da sve obaveze po ovom ugovoru prethodno izmiri, a u suprotnom će zakupodavac svoja potraživanja naplatiti iz sredstava obezbeđenja. U toku postupka je utvrđeno da je tuženi tužiocu platio deo zakupnine za ekonomsku 2007/2008 godinu, u visini od 2.960,24 evra, dok nije platio preostali deo zakupnine od 235.970,90 evra, koji je dospevao za naplatu 30.10.2008. godine. Dopisom od 09.04.2009 godine Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je obavestilo tuženog da raskida ugovor o zakupu, jer nije ispunio svoju obavezu plaćanja zakupnine po zaključenom ugovoru o zakupu.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 02.07.2012. godine, a predmet tužbenog zahteva je isplata neplaćenog dela zakupnine za ekonomsku 2007/2008 godinu, što prema srednjem kursu NBS na dan dospelosti, predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 20.040.678,17 dinara.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenjeno materijalno prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja, pa je pravilno odbijen i tužbeni zahtev, kao neosnovan.

Naime, predmet tužbenog zahteva je isplata neplaćenog dela zakupnine za ekonomsku 2007/2008 godinu, koji je dospevao za naplatu do 30.10.2008. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari, radi naplate navedenog potraživanja podneta je 02.07.2012. godine.

Odredbom člana 375. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje zakupnine, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu, zastareva za tri godine.

Kako je u konkretnom slučaju obaveza tuženog za isplatu zakupnine za ekonomsku 2007/2008 godinu, dospela za naplatu 30.10.2008. godine, ugovor raskinut 09.04.2009. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 02.07.2012. godine, to sudovi osnovano zaključuju da je tužilac tužbu podneo po proteku zakonom propisanog roka za naplatu svog potraživanja od tuženog, po osnovu zakupa, a što i njegov tužbeni zahtev čini neosnovanim, pa je kao takav pravilno i odbijen.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije da se u konkretnom slučaju primenjuje opšti rok zastarelosti od 10 godina, jer tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva po pravnom osnovu sticanja bez osnova, odnosno da od tuženog ne potražuje isplatu neplaćene zakupnine već naknadu koristi koju je ovaj imao od upotrebe tužiočeve stvari, pa nalazi da su isti neosnovani, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Ovo iz razloga što tužilac u toku postupku nije navodio da je poljoprivredno zemljište, koje je bilo predmet ugovora o zakupu, ostalo u državini tuženog, niti je dokazivao visinu koristi koju je tuženi eventualno imao od toga. Tužilac je svoj tužbeni zahtev zasnovao upravo na navodima da tuženi nije isplatio u celosti zakupninu za ekonomsku 2007/2008 godinu i svoje potraživanje opredelio u visini od 20.040.678,17 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost 235.970,90 evra, odnosno dinarsku protivvrednost neplaćenog dela zakupnine za navedenu ekonomsku godinu, po srednjem kursu NBS na dan dospelosti - 30.10.2008. godine, pa drugostepeni sud pravilno zaključuje da pravni osnov tužbenog zahteva nije i ne može biti neosnovano obogaćenje, što i suprotne navode tužioca čini neosnovanim.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić