Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020) i našao da revizije nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 24.05.2012. godine tužiočevo registrovano Poljoprivredno gazdinstvo, kao korisnik sredstava, je sa prvotuženim kao davaocem sredstava zaključilo ugovor broj 104-401-1269/2012-03-100, kojim su regulisali njihova međusobna prava i obaveze u ostvarivanju aktivnosti „salašarski, etno i vinski turizam – adaptacija i rekonstrukcija etno kuća“ u skladu sa prethodno javno objavljenim konkursom. Prvotuženi se ugovorom obavezao da će korisniku sredstava uplatiti 600.000,00 dinara radi rekonstrukcije etno kuće u selu ..., a on se obavezo da će na ime garancije za uredno izvršavanje ugovornih obaveza u korist prvotuženog upisati hipoteku prvog reda na poljoprivredno zemljište. Ugovorom je predviđeno da će prvotužena nakon što njena komisija utvrdi da je korisnik utrošio sredstva namenski, izdati dozvolu za brisanje hipoteke, da će korisnik sredstava tada na ime obezbeđenja izdati blanko menicu. Prvotuženi je isplatio iznos od 600.000,00 dinara, koji je potom tužiočevo gazdinstvo utrošilo namenski, što je prvotuženi potvrdio u dopisu od 22.09.2014. godine, u kojem je naveo i da je za brisanje hipoteke potrebno dostaviti rešenje o kategorizaciji seoskog turističkog domaćinstva koje izdaje lokalna samouprava, odnosno opštinsko veće za privredu. Tužilac je srušio kuću u selu ..., a zbog nedostataka sredstava sa daljim radovima nije nastavio. Po predlogu za izvršenje od 02.06.2016. godine, rešenjem Osnovnog suda u Šidu I 134/2016 od 06.06.2016. godine u korist prvotuženog je određeno izvršenje protiv drugotuženog radi ostvarenja novčanog potraživanja u iznosu od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.06.2012. godine do isplate i troškova izvršenja koliko budu iznosili prodajom nepokretnosti u KO ... bliže opisanih u izreci presude. Rešenjem od 24.06.2019. godine usvojen je prigovor tužioca kao trećeg lica i on je upućen u roku od 15 dana da pokrene postupak da se izvršenje proglasi nedopuštenim.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužilac treće lice, koje u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje. Prvostepeni sud smatra da tužilac ima ovo pravo, jer je u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenenu presudu i tužbeni zahtev odbio jer je smatrao da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i da tužilac nije treće lice koje na predmetu izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom presudom pravilno, nasuprot navodima revizije, odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje na nepokretnostima bliže opisanim u izreci drugostepene presude.

Naime, prigovor i tužba radi proglašenja izvršenja nedopuštenim, predstavljaju sredstva zaštite trećih lica od izvršenja na predmetima na kojima oni polažu određena prava, na način kako je to regulisano odredbom člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 31/11, 99/11 i 109/13) koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o izvršenju, a kojim je propisano da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopušenim. Nasuprot navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud našao da tužilac i ne tvrdi da ima pravo koje sprečava izvršenje na nepokretnosti koja je predmet izvršenja. Njegovo pobijanje donetog rešenja o izvršenju temelji se na tome da je ispunio svoju ugovornu obavezu i da stoga nema mesta određenom izvršenju. Tužilac u pogledu predmeta izvršenja nema pravo koje sprečava izvršenje. Založnu izjavu je potpisao drugotuženi, koji se stoga u izvršnom postupku pojavio kao izvršni dužnik i koji je u okolnostima datog slučaja jedini svojom aktivnošću mogao da pobija zakonitost i pravilnost donetog rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave, a sve saglasno odredbama člana 13. tačka 4, člana 39. i 40. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Tužilac nijednim navodom, u postupku ni u reviziji, ne ističe koje pravo ima na nepokretnosti na kojoj se sprovodi izvršenje, a koje bi moglo sprečiti izvršenje. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odbio tužbeni zahtev da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Šidu I 134/2016 od 06.06.2016. godine.

Na osnovu iznetog primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić