U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje K.G. iz SR N., čiji je punomoćnik B.B., advokat iz N.S., protiv tuženog M.D. iz P., čiji je punomoćnik G.K., advokat iz N.S., radi iseljenja i po protivtužbi tuženog M.D., protiv tužilje K.G., kao tužene i tužene LJ.J. iz P., čiji je punomoćnik S.B., advokat iz N.S., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1112/14 od 14.10.2014. godine, u sednici održanoj 30.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1112/14 od 14.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 8707/12 stavom prvim i drugim izreke, obavezan je tuženi da se iseli iz suterensko-podrumskog dela, površine 100 m2, i poslovnog dela, površine 140 m2, u prizemlju stambene zgrade koja se nalazi u P., u ulici …, te da navedeni prostor slobodan od lica i stvari preda u posed tužilji. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati 1.162.300,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je prvi primarni protivtužbeni zahtev, kojim je tuženi tražio da se utvrdi da je porodična stambena zgrada broj …, upisane površine 172 m2, koja se nalazi u P., ul. … (ranije …), u površinama, sa katastarskim oznakama i označavanjem njenog fizičkog nalaženja u prostoru, bliže određenim ovim stavom izreke, po osnovu zajedničkog angažovanja, ulaganja i građenja, zajednička imovina i suvlasništvo tuženog M.D. u udelu od 56/100 idealnih delova, a tužilje K.G. i tužene LJ.J. u udelima od po 22/100 idealnih delova, što su one dužne priznati i trpeti da tuženi u javnim knjigama upiše ovo svoje pravo, kada se za to steknu uslovi, te da mu naknade troškove parničnog postupka. Stavom petim izreke, odbijen je i drugi primarni protivtužbeni zahtev, kojim je tuženi tražio da se utvrdi da je po osnovu ličnog rada i angažovanja, te sopstvenih novčanih ulaganja i građenja, postao suvlasnik, sudržalac i sukorisnik na 57/100 idealnih delova na porodičnoj stambenoj zgradi, upisanoj kao zgrada broj ..., površine 172 m2, koja se nalazi u P., ul. … (ranije ulica …), sagrađena na parceli sa katastarskim oznakama i površinama bliže označenim ovim stavom izreke, a koji udeo faktički predstavlja suteren i prizemlje navedene zgrade, a što je tužilja kao protivtužena dužna trpeti da tuženi ovo svoje pravo upiše u javnim knjigama kada se za to steknu zakonski uslovi, te da mu tužilja kao protivtužena naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom šestim izreke, odbijen je i prvi eventulani protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se obaveže tužilja da mu plati 6.874.305,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.03.2009. godine do isplate kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom sedmim i osmim izreke, delimično je usvojen drugi eventualni protivtužbeni zahtev pa je obavezana tužilja da tuženom plati 10.474,37 evra sa domicilnom kamatom koju na evro propisuje Centralna evropska banka počev od 23.04.2013. godine i to u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu evra na dan isplate, dok je stavom devetim izreke, preko dosuđene dinarske protivvrednosti na iznos glavnice od 10.474,37 evra po srednjem kursu NBS na dan isplate, pa do traženog najpovoljnijeg kursa na dan isplate kod NBS, kao i zahtev za isplatu domicilne kamate na navedeni devizni iznos počev od 14.09.2006. godine do 23.04.2013. godine, odbijen kao neosnovan. Stavom desetim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 1.032.873,00 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 23.04.2013. godine do isplate, a stavom jedanaestim izreke, obavezan je tuženi M.D. da tuženoj po protivtužbi, LJ.J., isplati 105.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1112/14 od 14.10.2014. godine, žalbe tužilje i tuženog su delimično usvojene a delimično odbijene, pa je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem i jedanaestom izreke prvostepene presude, pa je odlučeno da tužilja i tuženi snose svako svoje troškove postupka, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odlučeno je da se tuženom ne dosuđuju troškovi žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz tačke 12. istog stava, na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, a ocenjeni su i žalbeni navodi od odlučnog značaja. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je tuženom sestra od ujaka. Sa svojim suprugom, D.G., ona živi u R. N.. Godine 1993. tužilja i njen suprug su odlučili da kupe nekretninu – kuću, stan ili plac za gradnju kuće, zbog čega su se obratili tuženom za pomoć u nalaženju odgovarajuće nepokretnosti. Tuženi je obavestio tužilju da je pronašao plac površine 4.222 m2, za cenu od 39.000 DEM, koja je za tužilju bila prevelike površine, pa je postigla dogovor sa tuženim da ona i njen suprug kupe plac i isplate celokupnu kupoprodajnu cenu, a da polovina placa pripadne tuženom, koji bi kupio materijal za gradnju kuće u vrednosti polovine kupoprodajne cene od 19.500 DEM, i organizovao poslove na izgradnji, s tim da izgradnju kuće finansiraju tužilja i njen suprug. Dana 03.03.1993. godine, sačinjen je ugovor o kupoprodaji navedenog placa (koji je predmet spora u ovoj pravnoj stvari), a tužilja i njen suprug su prodavcu isplatili 39.000 DEM. Kao vlasnici navedene nepokretnosti upisani su tužilja i njen suprug u udelima od po ¼ idealnih delova, a tuženi na preostaloj ½ idealnog dela. Sudovi su utvrdili da su tužilja i njen suprug tuženom počev od marta 1993. godine, zaključno sa januarom 1996. godine, u više mahova ukupno platili 90.500 DEM, pa računajući i polovinu kupoprodajne vrednosti placa od 19.500 DEM, ukupno su platili 110.000 DEM (druga polovina kupoprodajne cene placa od 19.500 DEM, bila je obaveza tuženog, koju je on trebalo da isplati kroz kupovinu građevinskog materijala za izgradnju kuće). Na placu je izgrađena porodična stambena zgrada, koja se sastoji od podruma površine 99,55 m2, prizemlja površine 121,60 m2, prvog sprata površine 128,44 m2, drugog sprata površine 128,23 m2 i potkrovlja površine 143,30 m2, pa je ukupna površina objekta 621,12 m2, a ukupna vrednost izvedenih radova – građevinskih, limarskih, elektroinstalaterskih, kao i instalacija za vodovod i kanalaizaciju iznosi 130.486,09 DEM. Razlika između utvrđene vrednosti izgrađenog dela nepokretnosti i novca datog za izgradnju od strane tužilje predstavlja iznos od 20.486,09 DEM, što predstavlja protivvrednost 10.474,37 evra, a što čini iznos koji je tuženi uložio u gradnju objekta koji mu tužilja nije isplatila.

Sudovi su utvrdili da je suprug tužilje D.G., tokom ove parnice, ugovorom o poklonu preneo na tužilju svoj suvlasnički udeo od ¼ idealnog dela na parceli na kojoj je izgrađena nepokretnost i ½ idealnog dela na poslovno stambenom objektu izgrađenom na toj parceli. Takođe je utvrđeno da je tuženi deo svog suvlasničkog udela na parceli i to ¼ idealnog dela, preneo na tuženu LJ.J., ugovorom od 26.07.2003. godine. U tom ugovoru sporni objekat nije bio predmet prenosa prava svojine odnosno susvojine. Na parceli broj 3632/1, kao voćnjaku površine 44 ara, 22 m2, tužilja i tužena LJ.J., upisane su kao suvlasnici na po ½ idealnog dela, te je utvrđeno da tužena LJ.J. nije na bilo koji način učestvovala u izgradnji stambene zgrade koja je predmet spora u ovoj pravnoj stvari.

Sudovi su utvrdili i da se tuženi nalazi u državini suturensko- podrumskog dela predmetnog stambenog objekta kao i poslovnog prostora u prizemlju zgrade, da on nema pristup stambenom delu kuće, jer se tužilja nalazi u posedu – državini prvog sprata kuće, dok drugi sprat i potkrovlje nisu završeni.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da se iseli iz dela nepokretnosti – stambenog objekta u čijoj je državini, a usvojili protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se obaveže tužilja da mu plati 10.474,37 evra sa pripadajućom kamatom počev od presuđenja pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu evra NBS na dan isplate, dok je u preostalom delu protivtužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Naime, imajući u vidu postignuti dogovor među parničnim strankama pre započinjanja izgradnje kuće, kojim je dogovoreno da kupoprodajnu vrednost placa tužilja i tuženi snose u jednakim delovima i to tako da tužilja plati celokupnu vrednost placa a da tuženi svoj deo kupoprodajne cene (od 19.500 DEM) isplati kroz kupovinu građevinskog materijala za kuću koju gradi i finansiraju tužilja i njen suprug u celosti, te da je tužilja svoj deo obaveze na ime isplate preostalog dela građevinskog materijala i izvedenih radova izvršila u preteženom delu (osim 10.474,37 evra na koji iznos je obavezana da plati tuženom), to sudovi pravilnom primenom člana 21. i 22. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, broj 6/80, „Sl. list SRJ“, broj 29/96), osnovano nalaze da je tužilja po osnovu gradnje, sopstvenim sredstvima postala vlasnik izgrađenog stambenog objekta.

Okolnost što je tuženi u izgradnju objekta uložio i deo svojih sredstava ne predstavlja osnov za utvrđenje da je on postao vlasnik ili suvlasnik izgrađenog objekta, jer u momentu davanja to nije bila volja tužilje i tuženog, zbog čega tuženi u odnosu na tužilju može postaviti samo obligaciono pravni zahtev za isplatu sredstava koja je uložio u gradnju kuće, u kom delu je njegov protivtužbeni zahtev i usvojen. Ovo iz razloga što sticanje suvlasništva po osnovu zajedničke gradnje, kao i utvrđenje suvlasničkog udela na tako stvorenoj nepokretnosti pretpostavlja postojanje zakonom predviđenog slučaja - gradnja u bračnoj, vanbračnoj ili porodičnoj zajednici ili nesumnjivog i određenog sporazuma da se ulaganjem sredstava zajednički gradi, radi sticanja odgovarajućih susvojinskih udela, što u konkretnom slučaju nije postojalo, a što i protivtužbeni zahtev tuženog za utvrđenje suvlasništva, kako samo u odnosu na tužilju, tako i u odnosu na tužilju i tuženu LJ.J., čini neosnovanim.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije kojima se ističe da je tužena LJ.J. priznala zahtev tužioca za utvrđenje suvlasničkog udela po protivtužbi, ali nalazi da je ovo priznanje bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke. Naime, tužena LJ.J. suvlasnik je samo na kat. parceli na kojoj je izgrađen objekat, pri čemu u izgradnji predmetnog objekta nije učestvovala ni na koji način, što znači da nema bilo koji pravni osnov za sticanje svojinskih prava na navedenom objektu, pa je priznavanjem suvlasništva tuženom na izgrađenom objektu u udelu od 56/100 idealnih delova, zapravo raspolagala imovinom tužilje. Imajući ovo u vidu Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravilno sudovi nisu prihvatili priznanje protivtužbenog zahteva u ovom delu, dato od strane tužene LJ.J., s obzirom da je isto u suprotnosti sa odredbom člana 3. stav 3. ZPP.

Kako je u skladu sa napred iznetim, pravilnom primenom materijalnog prava utvrđeno da je tužilja, po osnovu gradnje sopstvenim sredstvima postala vlasnik celog izgrađenog predmetnog objekta, na osnovu čega, u skladu sa odredbom člana 3. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, ima pravo da ovu nepokretnost drži, koristi je i njome raspolaže u granicama određenim zakonom, a da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica, a da je utvrđeno da se tuženi nalazi u posedu i državini dela stambene zgrade (suturensko-podrumski i prizemni deo), to tužilja, koja je svoje pravo svojine na nepokretnosti dokazala u ovom postupku, ima pravo da zahteva njegovo iseljenje iz navedenog dela nepokretnosti i predaju istih u njenu državinu, pa je pravilno tužbeni zahtev usvojen kao osnovan, na osnovu odredbe člana 37. u vezi člana 3. istog Zakona.

Vrhovni kasacioni sud nije cenio navode u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, jer se njima zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 398. stav 2. ZPP).

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.