Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1438/2021 od 05.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u delu odluke o glavnom zahtevu. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke u delu odluke o troškovima, tako što je obavezana tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati 51.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio koju odredbu ovog zakona, a što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletna tužilja je dana 10.06.2016. godine bila u školi koja je ovde tužena, kada je od strane nastavnice VV dobila zabranu da izađe u dvorište za vreme odmora i naredbu da stoji pored stubova i „da ih pridržava“. Dok je stajala u hodniku pored stubova nastavnica GG joj se obratila rečima „nije ti ovo ciganska mahala, ja ću da te opametim, da budeš kao i druga deca“. Navedenom događaju prisustvovao je svedok DD, koji se tim povodom pritužbom, uz saglasnost zakonskog zastupnika maloletne tužilje, obratio i povereniku za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije. Mišljenjem Poverenika broj 07-00-00028/2018-02 od 25.02.2018. godine, konstatovano je da je tužena škola svojim postupanjem prema učenici, tužilji, dana 10.06.2016. godine prekršila odredbe člana 7. i 12, a u vezi sa članom 24. Zakona o zabrani diskriminacije. Tužilja je tužbom tražila i isplatu naknade nematerijalne štete usled pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti usled diskriminatorskog postupanja u iznosu od 150.000,00 dinara.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredbe člana 21. Ustava Republike Srbije, člana 2, 4. i 24. Zakona o zabrani diskriminacije, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena izvršila neposrednu diskriminaciju maloletne tužilje, a zbog nacionalne pripadnosti, te su u tom delu usvojili tužbeni zahtev, dok su zahtev za naknadu nematerijalne štete odbili, kao neosnovan.

Odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije propisano je da su pred ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Odredbom člana 4. istog Zakona, propisano je da su svi jednaki i da uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva, kao i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije, dok odredba člana 12. stav 1. ovog zakona propisuje da je zabranjeno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje, koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostajanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara zastrašujuće, neprijateljsko, degradirajuće, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Odredbom člana 24. istog Zakona, propisano je da je zabranjena diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika.

Na osnovu izloženog, za sudsku zaštitu od diskriminacije potrebno je utvrditi nejednako postupanje u odnosu na neko lično svojstvo, a ako se utvrdi nejednako postupanje potrebno je da ne postoji objektivno i razumno opravdanje za nejednako postupanje, koje se procenjuje po tome da li se učinjenim razlikovanjem razumno težilo legitimnom cilju, ako takav cilj postoji, da li postoji odnos srazmernosti između učinjenog razlikovanja i cilja kome se težilo.

U konkretnom slučaju tužilja je diskriminisana, jer je stavljena u neravnopravni položaj u odnosu na ostalu decu pošto joj je ograničeno kretanje za vreme odmora i sve to zbog pripadnosti romskoj nacionalnosti, na koji način su joj povređena ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđenje povrede ustavnog načela zabrane diskriminacije. Iz tih razloga, pravilan je stav nižestepenih sudova kojim je usvojen tužbeni zahtev u pogledu utvrđenja da je nad tužiljom izvršena diskriminacija.

Nasuprot navodima revizije, drugostepeni sud je za svoju odluku dao jasne i potpune razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata. Time što je tužilji ograničeno pravo na kretanje za vreme odmora na osnovu romske nacionalnosti prema tužilji je izvršena diskriminacija. Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava se ocena izvedenih dokaza zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 1. ZPP te ih ovaj sud nije detaljno obrazlagao, u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP.

Iz svega iznetog, odlučeno je kao u izreci na osnovu oredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković