Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 208. Porodičnog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je otac tužilje koja je rođena ... godine, a čije očinstvo je utvrđeno pravnosnažnom presudom Višeg suda u Jagodini P2 8/16 od 23.10.2017. godine. U vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari tužilja je imala ... godine i bila je upisana na ... godini studija na ... u ... . Na ... godini tužilja je odslušala sva predavanja i davala kolokvijume, ali nije dala nijedan ispit. Zaključno sa završetkom školske 2014/2015. godine, obnovila je ... godinu studija. U periodu od oktobra 2014. godine do februara 2015. godine tužilja je živela u ... kod dede po majci, kome je plaćala deo troškova za stanovanje. Radila je dva i po meseca u pekari gde nije bila prijavljena i imala je zaradu oko 40.000,00 dinara mesečno. Nakon posla u ..., zaposlila se u ... u ... gde je radila do februara 2015. godine i zarađivala oko 30.000,00 dinara mesečno, a nakon toga se vratila u ... gde je takođe radila u ... i zarađivala mesečno oko 15-20.000,00 dinara.

Tužilja je svoje ukupne mesečne potrebe u tom periodu opredelila u iznosu od 35.000,00 dinara. Minimalni troškovi za hranu u tom periodu su bili 5.000,00 dinara, s obzirom da se tužilja hranila kod dede i zajednički su kupovali namirnice, imala je troškove za prevoz u mesečnom iznosu od 1.200,00 dinara, s tim što je imala i mesečne troškove za odlazak u ... u iznosu od 3.000,00 dinara. Troškovi za garderobu su iznosili 5.000,00 dinara mesečno, za higijenu 3.000,00 dinara mesečno, a tužilja u tom periodu nije izlazila i po tom osnovu nije imala troškove. Školarina za ... u 2014. godini iznosila je 1.100 evra, od čega je tužilja platila ratu od 280 evra u oktobru 2014. godine, a dalje troškove školarine nije mogla redovno da izmiruje. Imala je pomoć u izdržavanju od majke u iznosu od 100 evra mesečno u periodu od septembra do novembra 2014. godine, da bi od decembra 2014. godine pa nadalje, godinu dana, majka prestala da komunicira sa tužiljom i da joj daje novac, jer je podnela tužbu protiv tuženog radi utvrđivanja očinstva. Tuženi joj nikada nije davao izdržavanje, niti je tužilja sa njim bila u kontaktu. Nije izlazila na ispite jer je morala da radi kako bi ostvarila sredstva za život budući da joj roditelji nisu davali izdržavanje, a nakon završetka ... godine odustala je od daljih studija. Tužilja aktuelno živi u ..., stanuje sama privatno, plaća stanarinu u iznosu od 80 evra i osnovne troškove u iznosu od 3.000,00-4.000,00 dinara, zaposlena je i ostvaruje zaradu u iznosu od oko 35.000,00 dinara.

Majka tužilje ima maloletno dete sa kojim živi u inostranstvu gde radi kao ... . Otac tužilje, ovde tuženi, živi u ... i ima još dvoje punoletne dece. Sin tuženog je ..., dok je ćerka tuženog u vreme podnošenja tužbe u ovoj parnici bila redovan student na ... fakultetu i tuženi je učestvovao u njenom izdržavanju mesečnim iznosom od 150 evra. Tuženi je po zanimanju ... i ranije je imao svoju firmu, a u 2014.- oj i 2015.-oj godini je prosečno zarađivao 40.000,00 do 50.000,00 dinara mesečno.

Tuženi nema nepokretne imovine na svom imenu, vlasnik je putničkog vozila „...“ 2020. godište i živi u kući koja je vlasništvo njegovog sina, koji je preuzeo i .... u kojem se tuženi ranije bavio ... poslom. Svoje mesečne potrebe u spornom periodu tuženi je opredelio iznosom od 15.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan sa obrazloženjem da je tužilja u spornom periodu za koji je tražila izdržavanje radila i ostvarivala zaradu s kojom je zadovoljavala sve svoje potrebe i da iz tog razloga roditelji nisu bili dužni da je izdržavaju jer je bila u mogućnosti da se sama izdržava.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda, nalazeći da je tuženi imao zakonsku obavezu izdržavanja tužilje kao punoletnog deteta u periodu od godinu dana kada je bila na redovnom školovanju, bez obzira što je ista u tom periodu radila i ostvarivala prihode od koje je mogla da zadovolji svoje osnovne životne potrebe. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužilja je zaostatak u završavanju fakultetskih obaveza u smislu nedavanja ispita opravdala okolnostima da je morala da radi kako bi ostvarivala sredstva za život u nedostatku izdržavanja od strane oba roditelja u ovom periodu, što je drugostepeni sud smatrao opravdanim razlogom za neuredno izvršavanje fakultetskih obaveza, koje nije posledica njenog nemarnog ponašanja i zanemarivanja obaveza.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačnio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilje za izdržavanje od strane tuženog oca.

Obaveza roditelja da izdržavaju svoju decu propisana je članom 27. Konvencije o pravima deteta po kojoj roditelji ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta. Roditelji su nakon sticanja punoletstva dužni da izdržavaju svoje dete koje se redovno školuje i njihova obaveza traje do isteka vremena trajanja školovanja u odgovarajućoj školi, a u svakom slučaju ova obaveza roditelja prestaje kada dete navrši 26.-tu godinu života (član 155. stav 2. Porodičnog zakona). Za pravo punoletnog deteta na izdržavanje nije od presudne važnosti da li dete ima formalno status redovnog ili vanrednog učenika, već okolnost da se školovanje odvija kontinuirano i bez velikih prekida. Izdržavanje punoletnog deteta koje se školuje uslovljeno je i postojećim mogućnostima roditelja. Zato su roditelji u obavezi da se staraju o daljem školovanju i stručnom usavršavanju svoje punoletne dece u meri u kojoj to, po redovnom toku stvari, dopuštaju njihove materijalne mogućnosti.

Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su članom 160. Porodičnog zakon, prema kome se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca izdržavanja i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaj za određivanje izdržavanja (stav 2), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da tužilja u ... godini studija nije položila nijedan ispit, ali da je prethodno izvršila sve školske obaveze obzirom da je redovno pohađala nastavu i davala kolokvijume, što se može smatrati kontinuiarnim školovanjem. Upravo činjenica da nije dala nijedan ispit i da je po završetku obnovila ... godinu studija opredelila je i samu tužilju da u ovoj parnici potražuje izdržavanje od oca samo za period kada je redovno pohađala nastavu (od 19.12.2014. do 31.09.2015. godine). Svrha izdržavanja punoletne dece na redovnom školovanju je da se isti posvete stručnom usavršavaju i uspešnom školovanju bez brige o sopstvenoj egzistenciji, međutim tužilja nije imala podršku majke niti finansijsku pomoć roditelja u tom period, zbog čega je bila prinuđena da radi kako bi stekla nužna sredstava za egzistenciju i sopstevo izdržavanje. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno stanovište drugostepenog suda iskazano u pobijanoj odluci da neuredno izvršavanje školskih obaveza nije posledica nemarnog ponašanja tužilje već nedostatka vremena zbog zapošljavanja u cilju prihodovanja i samostalnog izdržavanja, što je svakako negativno uticalo na uspešnost njenog školovanja.

Pravilno je drugostepeni sud, primenom kriterijuma iz člana 160. Porodičnog zakona, utvrdio uobičajene potrebe tužilje kao punoletnog deteta na školovanju, prihvatajući kao adekvatno njeno opredeljenje ukupnih mesečnih potreba u iznosu od 35.000,0 dinara. Dosuđeni iznosi izdržavanja u spornom periodu u skladu su sa utvrđenim realnim mogućnostima tuženog i njegovim životnim standardom. Plaćanjem tih iznosa, a suprotno navodima revizije, ne bi bila ugrožena egzistencija tuženog, niti bi to bilo nepravedno prema njemu, posebno ako se ima u vidu da je tuženi u istom periodu dobrovoljano doprinosio izdržavanju druge punoletne ćerke na redovnom školovanju sa približno istom sumom (150 evra mesečno), a u međuvremenu nije došlo do promene njegovih životnih okolnosti. Pobijanom presudom dosuđeni iznosi, uz doprinos majke tužilje, bili su neophodni za njeno izdržavanje u periodu od godinu dana dok je ista bila na školovanju.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić