Tužilja AA blagovremeno je podnela odogovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana. Sledom navedenog, navodi revizije u vezi sa činjenicama ne uživaju značaj, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP, izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je bivša supruga tuženog, a tužilja BB, njihova ćerka. Presudom Osnovnog suda u Kikindi P2 314/22 od 20.10.2022. godine, određene su mere zaštite od nasilja u porodici i tuženom zabranjeno da se približava tužiljama i mestu njihovog stanovanja na udaljenosti ne manjoj od 100 metara i da ih uznemirava na bilo koji način. Mere su izrečene iz razloga što je tuženi u alkoholisanom stanju primenio fizičku silu prema bivšoj supruzi, a zatim došao u konflikt sa ćerkom, koju je u toku svađe uhvatio za ruku i odgurnuo. Pre određivanja mera zaštite od nasilja u porodici tuženom su izrečene i produžene hitne mere sa trajanjem do 23.09.2022. godine. Tužilja BB je 25.07.2023. godine prijavila policiji da je oštrim predmetom izbušena prednja guma na vozilu i da je na terasi razbijeno staklo, a 23.09.2023. godine tužilja AA je prijavila policiji da je na njeno vozilo prosuta farba po vetrobranskom staklu. Podnela je krivičnu prijavu protiv NN lica zbog krivičnog dela oštećenje tuđe stvari. Dana 10.10.2023. godine, tužilja AA prijavila je policiji da je više puta tokom 2022. godine dobijala pozive sa nepoznatih brojeva, a kada bi se na te pozive javila, lice koje je pozivalo sa druge strane je ćutalo. Sredinom avgusta 2023. godine, dok je svojim vozilom zajedno sa tadašnjim emotivnim partnerom tužilja išla na posao, iza njenog vozila kretalo se vozilo marke ''Fiat Punto'' kojim je upravljao tuženi, pratio je ulicom ... i ..., sve do semafora na uglu sa ulicom ..., na maloj udaljenosti sa upaljenim dugim svetlima.

Nakon izricanja mera zaštite koje su bile određene tuženi je napustio roditeljsku kuću, a tužilja je sa ćerkom jedno vreme boravila kod svojih roditelja, potom se u oktobru 2022. godine vratila u porodičnu kuću u kojoj i sada žive, sa roditeljima tuženog ima zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju i sa njima je u dobrim odnosima. Tuženi za vreme trajanja izrečenih mera zaštite sa tužiljom BB nije bio ni u kakvom kontaktu, prema njoj nije ispoljavao nasilno ponašanje. Tužilja BB ne oseća strah od oca i smatra da je njegovo nasilno ponašanje isključivo usmereno na njenu majku. Tužilja AA je u međuvremenu zasnovala novu emotivnu vezu i njen partner živi u blizini mesta prebivališta tuženog. Tuženi se na tu adresu preselio pre nego što je tužilja započela novu emotivnu vezu.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je zbog ponašanja tuženog svrsishodno ponovno izricanje mera porodično-pravne zaštite tužilje AA, u smislu člana 197. i 198. Porodičnog zakona. Kako je tužilja započela emotivnu vezu sa drugim muškarcem koji živi u neposrednoj blizini boravišta tuženog, to pojačava rizik od eventualnog ponavljanja sličnih ponašanja, pa se izricanjem mera ostvaruje i preventivni efekat. Tužbeni zahtev tužilje BB odbijen je iz razloga što u odnosu na nju ne postoje razlozi za produženje mere zaštite od nasilja u porodici, u smislu člana 199. Porodičnog zakona, jer tužilja za vreme trajanja mera zaštite od nasilja u porodici sa ocem nije imala nikakav kontakt, a prethodno incident koji je prethodio izricanju mera zaštite bio je izolovan u njihovom međusobnom ponašanju u ranijem periodu.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, broj 18/05...6/15), propisano je da je zabranjeno nasilje u porodici i da svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici (član 10). Nasiljem u porodici smatra se ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, naročito: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licem, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (član 197 stav 1. i 2). Protiv člana porodice koje vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice (član 198. stav 1). Mera zaštite od nasilja u porodici može se produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena (član 199).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje AA, pozivom na citirane odredbe člana 10, 197, 198. i 199. Porodičnog zakona.

Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje, da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici, nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost takvog ponašanja), već je u određenim situacijama dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici.

Kod utvrđenog da je tuženi nakon određivanja mera zaštite od nasilja u porodici tužilju pratio autom na putu do posla, na način kojim skreće pažnju vozeći neposredno iza vozila tužilje, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su ispunjeni uslovi da se produži mera zaštite u skladu sa članom 199. Porodičnog zakona. Naime, svako postupanje tuženog prema tužilji za vreme trajanja već izrečenih mera zaštite kojim se ugrožava spokojstvo tužilje predstavlja dovoljan razlog za produženje mera porodično-pravne zaštite, naročito pri činjenici da porodično nasilje, po pravilu, ima uzlaznu liniju u vidu oblika ispoljavanja i posledica koje izaziva, te je neophodno izricanje mera zaštite onda kada nasilje još uvek nije poprimilo teže oblike.

Svrha zaštitnih, porodično-pravnih mera je da se njihovom primenom spreči ponovno izvršenje nasilja u porodici, da se obezbedi zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okolnosti koje pogoduju ili podstiču ponavljanje nasilja, o čemu sud vodi računa i prilikom odlučivanja o produženju već izrečenih mera zaštite.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su u ozbiljno poremećenim odnosima, takvim da je došlo do psihičkog i fizičkog nasilja tuženog prema tužilji, te je potrebna određena vremenska i prostorna distanca između njih, kako bi tužilja ponovo uspostavila ravnotežu u svom životu, koju distancu tuženi nije ispoštovao ni nakon određivanja mera zaštite, jer se svojim vozilom kretao u neposrednoj blizini tužilje, prateći je skoro celim putem do posla, čak i pri činjenici da je bila u društvu svog novog emotivnog partnera. Sve to jasno ukazuje na visok stepen drskosti i bezobzirnosti tuženog prema tužilji i njegovoj zlonamernosti, jer ovakvim aktom tuženi tužilji stavlja do znanja da ne preza ni od sudskih zabrana, odnosno da ne odustaje od namere da je i dalje uznemirava čak i u situaciji kada nije sama.

Kod takvog stanja stvari i po oceni Vrhovnog suda, produženje mera zaštite od nasilja u porodici predstavlja adekvatan način da se obezbedi stvaranje uslova za spokojstvo i duševni mir tužilje kao žrtve nasilja. Dalje onemogućavanje ovakvog ponašanja tuženog u odnosu na tužilju jeste ne samo preventivnog karaktera, već i sprečavanje da takvo uznemiravanje dobije još veću uzlaznu liniju, što može dovesti do negativnih posledica po psihičko i fizičko zdravlje tužilje, posebno u uslovima kada je to stanje ugroženo i po tome da je tužilju neko pozivao sa nepoznatog broja, razbio staklo na terasi, probušio gume i prolio farbu na vozilu tužilje, što u spletu svih okolnosti opravdano kod tužilje izaziva strah, te i zbog toga toga što je mišljenje same žrtve o stepenu opasnosti koja joj preti značajno prilikom odlučivanja da li će se mere zaštite odrediti odnosno produžiti, jer upravo je žrtva ta kojoj se zaštita pruža, pa je njena subjektivna procena, zasnovana na iskustvu, ključni faktor prilikom donošenja odluke.

Mere zaštite od nasilja u porodici ne štite samo žrtve nasilja, već i učinioce, jer ih svojim postojanjem i delovanjem osujećuju u ponavljanju nedozvoljenog ponašanja i sledom toga štite od ponovnog trpljenja zakonskih posledica. Imajući u vidu sveobuhvatno ponašanje tuženog u periodu pre i u toku trajanja mera zaštite, jasno proizlazi da iste još uvek nisu postigle svoju svrhu i da je opravdano traženo produženje radi zaštite bivše supruge.

Imajući sve to u vidu, po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno i potpuno utvrdili sve relevantne činjenice od značaja za odlučivanje i pravilnom primenom člana 197, 198. i 199. Porodičnog zakona zaključili da postoje uslovi za produženje mera zaštite od nasilja u porodici.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio i ostale revizijske navode, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda, jer su u pitanju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud prihvata. Između ostalog, revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kojeg razloga revizija ne može da se izjavi, prema članu 407. stav. 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković