Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ...10/23-dr. zakon) Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen ...1930. godine) bio je lišen slobode od 04.09.1952. godine do 27.11.1954. godine (Goli Otok). Rešenjem Višeg suda u Subotici Reh 200/12 od 14.05.2013. godine (pravnosnažno 18.06.2013. godine), usvojen je zahtev tužioca za rehabilitaciju i utvrđeno da je ništavo od donošenja rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova br. Up I 245/52 od 24.11.1952. godine, kojim je upućen na boravak na određeno mesto u trajanju od dve godine, po članu 5. Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mir i da su ništave sve pravne posledice te odluke, a da se tužilac smatra rehabilitovanim po zakonu. Rešenjem RFPIO - Pokrajinski fond – Filijala Subotica br.45-181.386-69979 od 24.07.2021. godine, kao rehabilitovanom licu, tužiocu je priznato vreme lišenja slobode kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju (4 godine, 5 meseci, 18 dana), dok mu nije priznato pravo da mu se vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode prizna kao poseban penzijski staž u efektivnom trajanju, niti pravo na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak). Tužilac se obratio Ministarstvu pravde – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje dana 01.06.2021. godine, sa zahtevom da mu prizna naknadu materijalne štete u vidu gubitka penzije u priznatom (dvostrukom) penzijskom stažu. Odlukom Ministarstva pravde – Komisija za rehabilitaciono obeštećenje br. 703-00-468/2021-28 od 10.09.2021. godine, odbijen je tužiočev zahtev. Tužiocu je za avgust 2021. godine isplaćena penzija u iznosu od 81.251,96 dinara. Tužbu je podneo 27.09.2021.godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, pozivajući se na članove 20., 22., 23. i 26. Zakona o rehabilitaciji i član 376. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), prethodno ocenivši da je tužba podneta u roku iz člana 27. Zakona o rehabilitaciji jer je zahtev za rehabilitaciono obeštećenje tužilac podneo Ministarstvu pravde 01.06.2021. godine, a tužbu za naknadu štete 24.09.2021.godine. Tužbeni zahtev za naknadu rehabilitacione materijalne štete u vidu gubitka penzije u iznosu od 4.341.600,00 dinara nižestepeni sudovi su odbili jer je tužiocu rešenjem RFPIO od 24.07.2021. godine priznato pravo na utvrđivanje posebnog penzijskog staža tako da mu po tom osnovu ne pripada naknada materijalne štete u vidu gubitka penzije, dok mu tim rešenjem nije priznato pravo na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak) jer nije ispunio uslove propisane odredbom člana 23. u vezi člana 20. ovog Zakona za priznavanje prava na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak). Tužbeni zahtev za nadoknadu rehabilitacione materijalne štete na ime neplaćenog rada u iznosu od 2.472.480,00 dinara su odbili jer su ocenili da je osnovan prigovor zastarelosti ovog potraživanja. Ovo stoga što se predmetno potraživanje tužioca zasniva na članu 26. Zakona o rehabilitaciji kojim je propisano da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, koji je poseban zakon u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima (ZOO), te stoga isključuje sva opšta pravila koja su posebnim zakonom na drugačiji način regulisana u odnosu na opšta pravila, da se članom 27. Zakona o rehabilitaciji ne reguliše pitanje roka zastarelosti, već roka za podnošenja tužbe, kojom zakonskom odredbom se ne menja opšte pravilo o zastarelosti prava na naknadu štete iz člana 376. ZOO. Potraživanje tužioca je bilo zastarelo već u vreme podnošenja zahteva za obeštećenje Ministarstvu pravde (01.06.2021. godine), kojim nije došlo do prekida zastarevanja u smislu člana 388. ZOO, jer je šteta definisana rešenjem Višeg suda u Subotici Reh 200/12 od 14.05.2013. godine (pravnosnažno 18.06.2013. godine), od kada je tužilac stekao sva prava koja mu pripadaju po Zakonu o rehabilitaciji, dok je tužbu podneo 24.09.2021.godine po proteku rokova zastarelosti iz člana 376. ZOO.

Po nalaženju Vrhovnog suda, ovakvo stanovište se ne može prihvatiti kao pravilno jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenilno stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 3. stav 2. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, br. 92/11), rehabilitovanom licu se priznaje i pravo na obeštećenje koje obuhvata pravo na: poseban penzijski staž; mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak); zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja; pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu; pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Prema članu 20. stav 1. ovog zakona, rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje. Prema stavu 2. vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu iz stava 1. ovog člana vrši se u skladu sa zakonom koji uređuje vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu. Prema članu 22. stav 1. rehabilitovanom licu priznaje se vreme lišenja slobode kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju. Prema stavu 2., rehabilitovanom licu priznaje se vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode kao poseban penzijski staž u efektivnom trajanju, a najduže dve godine, ako je nezaposlenost nastupila zbog povrede prava i sloboda u smislu ovog zakona. Prema članu 23.stav 1. rehabilitovano lice kome je priznat poseban staž iz člana 22. ovog zakona u trajanju od najmanje osam godina ima pravo na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), u visini od 50% od prosečne mesečne plate u Republici Srbiji u prethodnoj godini. Prema članu 26. stav 1. ovog zakona, rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 27. stav 1.ovog zakona, na osnovu odluke suda kojom se usvaja zahtev za rehabilitaciju, rehabilitovano lice i lica iz člana 26. st. 3. i 4. ovog zakona mogu da podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje. O zahtevu za rehabilitaciono obeštećenje odlučuje Komisija za rehabilitaciono obeštećenje (stav 2.). Ako zahtev iz stava 2. ovog člana ne bude usvojen ili po njemu Komisija za rehabilitaciono obeštećenje ne donese odluku u roku od 90 dana od dana podnošenja zahteva, podnosilac zaxteva može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete (stav 3.). Ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, tužba se može podneti u pogledu ostatka zahteva (stav 4.). Tužba za naknadu štete iz stava 3. ovog člana ne može se podneti po isteku roka od jedne godine od dana dostavljanja odluke o odbijanju zahteva ili dana zaključenja sporazuma, odnosno od isteka roka iz stava 3. ovog člana (stav 5.).

Odredbom člana 44. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS", br. 34/03 ..., 61/21) propisano je da penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata:1) vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona; 2) vreme koje je, kao staž osiguranja i poseban staž, računato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbom člana 154. stav 1. ZOO je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema članu 155. stav 1. šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Prema članu 189. oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1.), visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (stav 2.), pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.). Prema članu 190. sud će, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Odredbom člana 370. ZOO, propisano je da se pravila o zastarelosti ne primenjuju u slučajevima kada su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava.

U konkretnom slučaju, i po oceni Vrhovnog suda, tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta u prekluzivnom roku od godinu dana iz člana 27. stav 5. Zakona o rehabilitaciji. Ovo stoga što je tužilac podneo 01.06.2021. godine Ministarstvu pravde – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje zahtev za naknadu materijalne štete u vidu gubitka penzije u priznatom (dvostrukom) penzijskom stažu, po kom zahtevu je Komisija odlučila tako što je rešenjem od 10.09.2021. godine odbila tužiočev zahtev. Od dana dostavljanja navedene odluke počeo je da teče rok od godinu dana za podnošenje tužbe, koji do podnošenja tužbe (27.09.2021.godine) očigledno nije protekao.

Međutim, pogrešno je stanovište nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog gubitka penzije i za neplaćeni rad u traženim iznosima valjalo odbiti zbog toga što je potraživanje tužioca zastarelo.

Iz sadržine odredbe člana 27. stav 5. Zakona o rehabilitaciji proizlazi da ona, između ostalog, reguliše i rok za podnošenja tužbe za naknadu štete. Imajući u vidu citiranu odredbu član 370. ZOO, u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni pravila o zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Naime, Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) u članu 370. vrši razgraničenje zastarelosti od prekluzivnog roka. Prekluzivni rok ima za posledicu da se određena tužba ili radnja može podići ili preduzeti u određenom roku. Načelna razlika između zastarelosti i prekluzivnog roka ogleda se u dejstvu proteka roka. Kod zastarelosti se protekom roka gubi zahtev, tj. dužnik stiče pravo da trajno uskrati dugovanu činidbu poveriocu, a protekom prekluzivnog roka se gubi samo pravo. Na prekluzivni rok sud pazi po službenoj dužnosti, a na rok zastarelosti samo ako se dužnik na njega pozove. Kod prekluzivnog roka poverilac mora da vodi računa o održanju prekluzivnog roka, dok kod roka zastarelosti dužnik dokazuje da je rok istekao. Kod iznetog, kako je rok za podnošenje tužbe za rehabilitaciono obeštećenje propisan članom 27. stav 5. Zakona o rehabilitaciji kao prekluzivan rok, to se u sporu pokrenutom po takvoj tužbi u smislu člana 370. ZOO ne primenjuju pravila o zastarelosti potraživanja kako to pogrešno smatraju nižestepeni sudovi. Stoga po oceni Vrhovnog suda nije bilo mesta odbijanju tužbenog zahteva ni delimično, ni u celini zbog zastarelosti oba potraživanja koja su predmet tužbenog zahteva.

Predmet tražene pravne zaštite je formulisan kao naknada rehabilitacione materijalne štete zbog gubitka penzije i naknada materijalne štete zbog neplaćenog rada u traženim iznosima u smislu člana 26. Zakona o rehabilitaciji kao posledice protivpravnog lišenja slobode u periodu od 04.09.1952. godine do 27.11.1954. godine.

Prema činjeničnim navodima tužbe tužilac je bio sprečen da radi u tom periodu na poslovima na kojima je radio pre lišenja slobode (u SRZ „Ivo Lola Ribar“ u Bajmoku na poslovima fizičkog radnika) i prima platu (ukupno tri godine, 1 mesec i 1 dan što mu je priznato u penzijski staž), usled čega je ostvario starosnu penziju u nižem iznosu od onog koji bi mu pripadao (za avgust 2021. godine isplaćena mu je penzija u iznosu od 81.251,96 dinara). Istovremeno, tvrdi se da mu nije isplaćena naknada za rad koji je obavljao kao lice lišeno slobode tokom tog perioda lišenja slobode.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, nakon pravnosnažnosti rešenja o rehabilitaciji tužilac se obratio nadležnom RFPIO sa zahtevom za priznavanje posebnog penzijskog staža po osnovu lišenja slobode-vreme nezaposlenosti i po prestanku lišenja slobode i priznavanja prava na mesečnu novčanu naknadu. Rešenjem nadležnog RFPIO od 24.07.2021. godine, tužiocu je vreme protivpravnog lišenja slobode priznato kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju (4 godine, 5 meseci, 18 dana), dok mu nije priznato pravo da mu se vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode prizna kao poseban penzijski staž u efektivnom trajanju, niti mu je priznato pravo na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak). I po oceni Vrhovnog suda, obraćanjem nadležnom RFPIO, što je rezultiralo donošenjem rešenja o priznavanju posebnog penzijskog staža, tužilac je iscrpeo sva prava proistekla iz ovog osnova pred organom uprave.

Materijalna šteta koju tužilac potražuje zasnovana je na tvrdnji o postojanju razlike između starosne penzije koju prima i penzije koju ostvario da nije bilo štetnog događaja (protivpravno lišenje slobode), tvrdeći da je pre lišenja slobode radio na poslovima fizičkog radnika, Takođe traži naknadu za rad koji je prinudno obavljao tokom lišenja slobode, koja se, ako je takvog rada rehabilitovanog lica bilo, priznaje za rad u redovno radno vreme u visini izgubljene zarade na radnom mestu pre lišenja slobode, a ovde bi to bilo na poslovima fizičkog radnika.

O tome nižestepeni sudovi zbog pogrešno zauzetog stanovišta da je potraživanje tužioca zastarelo nisu vodili računa.

U ponovnom postupku sudovi će utvrditi sve bitne činjenice za odluku o postavljenim zahtevima tužioca, kada je reč o zahtevu za naknadu materijalne štete zbog gubitka penzije (misli se na ostvarenu penziju u nižem iznosu od onog koju bi ostvario da je i za vreme protivpravnog lišenja slobode radio i ostvarivao zaradu), vodeći računa da je tužilac u tužbi predložio veštačenje na tu okolnost, ukazujući da je pre protivpravnog lišenja slobode radio kao fizički radnik (u kom slučaju bi se visina zarade mogla utvrđivati samo metodom uporednog fizičkog radnika odnosno minimalne zarade) i da li bi zarada koju bi ostvario takvim radom uticala na visinu starosne penzije (koju je ostvario) i u kom iznosu, te potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković