Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 3639/06 od 23.11.2009. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca, podneta dana 22.10.2009. godine od strane advokata D.Đ. iz B.. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 49425/10 od 13.09.2012. godine nastavljen je postupak, prekinut rešenjem tog suda od 30.03.2012. godine zbog otvaranja stečaja nad tuženim.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 605/13 od 24.04.2013. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i potvrđena su prvostepena rešenja od 23.11.2009. godine i 13.09.2012. godine.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u odnosu na stav drugi izreke drugostepene presude, kojim je odlučeno o pobijanim rešenjima, u smislu člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i utvrdio da revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Pobijanim rešenjem od 23.11.2009. godine, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca, podneta dana 22.10.2009. godine od strane advokata D.Đ. iz B.. Ovim rešenjem nije okončan žalbeni postupak, budući da je u vreme njegovog donošenja već postojala blagovremena žalba protiv prvostepene presude, podneta od strane punomoćnika tužioca adv.M.P. iz B. dana 10.08.2009. godine, o kojoj je meritorno odlučeno drugostepenom presudom. Pobijanim rešenjem od 13.09.2012. godine o nastavku ranije prekinutog postupka, takođe se pravnosnažno ne okončava postupak, u smislu člana 412. stav 1. ZPP, pa stoga revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu I izreke, na osnovu člana 404. u vezi člana 412. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u stavu I izreke na osnovu člana 399. ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu u drugostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je sporni lokal kupio od prodavca GP N. po osnovu kupoprodajnog ugovora od 09.01.1971. godine. Tuženi je na sednici Nadzornog odbora od 04.07.2003. godine doneo odluku o prodaji spornog poslovnog prostora, i izdao je punomoćje advokatu B.G. dana 27.02.2004. godine da u ime i za račun tuženog potpiše i overi ugovor o prodaji lokala, sa kupcem D.T. iz B., ovde tužiocem. Ministarstvo finansija Republike Srbije je rešenjem od 21.04.2004. godine samostalnoj trgovinskoj radnji L. u vlasništvu tužioca privremeno ustupilo na upravljanje i korišćenje sva sredstva preduzeća L. iz B. u vlasništvu tuženog, i samostalna trgovinska radnja u vlasništvu tužioca uvedena je u posed spornog poslovnog prostora. Parnične stranke su zaključile neovereni predugovor o kupoprodaji dana 05.04.2004. godine, a zatim i neovereni ugovor o prodaji sporne nepokretnosti 22.04.2004. godine. U predugovoru i ugovoru navedena je kupoprodajna cena za nepokretnost u iznosu od 246.762 evra. Prema priloženim priznanicama, advokat B.G. je dana 11.02.2004. godine primio od tužiočevog oca 10.000 evra, dana 22.11.2003. godine 15.000 evra i 17.11.2003. godine 20.000 evra. U ugovoru o depozitu i zastupanju, zaključenom između tužiočevog oca M.T. i advokata B.G., konstatovano je da je vlastodavac na ime depozita ostavio iznos od 12.000 evra. U periodu kada je ovaj advokat primio navedene novčane iznose, nije imao punomoćje tuženog za prijem kupoprodajne cene. Utvrđeno je da tužilac nije vršio uplatu novčanih iznosa na ime kupoprodajne cene na žiro račun tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 22.04.2004. godine, i da se utvrdi da je na osnovu tog ugovora tužilac stekao pravo svojine na spornom poslovnom prostoru, uz obavezu da tuženom isplati ostatak ugovorene kupoprodajne cene.

Prema članu 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ broj 42/98), sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes.

Budući da je u postupku utvrđeno da je među parničnim strankama bila ugovorena kupoprodajna cena u iznosu od 246.762 evra, koja tuženom kao prodavcu nije isplaćena u pretežnom delu, i da se iznosi isplaćeni advokatu B.G. ne mogu smatrati isplatom kupoprodajne cene, budući da ovaj advokat nije imao ovlašćenje tuženog za prijem novca, niti su primljeni iznosi uplaćeni na žiro račun tuženog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz citiranog člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti za priznanje pravnog dejstva ugovora o kupoprodaji od 22.04.2004. godine, pa stoga tužilac po osnovu ovog ugovora nije mogao steći pravo svojine na spornom poslovnom prostoru. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu II izreke, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.