Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – dr. Zakon) i zaključio da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje u reviziji ukazuje tužena. Navodi se u reviziji da je prvostepeni sud propustio da sankcioniše bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena pred prvostepenim sudom, koja se ogleda u tome da je izreka prvostepene presude nerazumljiva. Nerazumljivost izreke prvostepene presude revident vidi u tome da je nejasno na šta se odnosi rok od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude i pretnja izvršenja. Revizijski sud ocenjuje da se u nedostatku razloga u drugostepenoj presudi kojima se ocenjuje navod prvotužene o nejasnoći izreke prvostepene presude ne stiče bitna povreda odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja bi bila od značaja za pravilnost odluke o tužbenom zahtevu. Revident smatra bitnom povredom odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda i to što nije ocenio da prvostepeni sud nije dao razloge zašto nije uvažio pisani dokaz o zabrani raspolaganja imovinom drugotuženog. Ni u ovome se ne stiče bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava, o čemu su dati dovoljni razlozi, saglasno odredbi člana 396. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Revident pobija pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova ukazivanjem na značaj kvaliteta prava trećeg lica koje može sprečiti izvršenje na određenom predmetu, što po shvatanju revidenta može biti samo pravo svojine. Dalje, ukazuje na značaj pouzdanja tužene, kao trećeg lica, u stanje upisano u katastar nepokretnosti o pravu svojine u korist izvršnog dužnika. Ukazuje na razlike u tumačenju materijalnog prava od strane prvostepenog i drugostepenog suda, odnosno različite zaključke o tome koja prava su tužioci imali na predmetu izvršenja u vreme zabeležbe rešenja o izvršenju u postupku prvotužene kao izvršnog poverioca prema drugotuženom kao izvršnom dužniku. Revident smatra bitnom savesnost pravne prethodnice tužilaca, koja nije upisala svoje pravo na nepokretnosti u katastar nepokretnosti u skladu sa odredbom člana 61. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru.

Pobijana presuda doneta je na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenog suda, prema kome je drugotuženi bio u braku sa sada pok. GG, od 15.04.1989. godine do razvoda 20.10.2009. godine, u kome je faktički bračna zajednica prestala godinu dana pre toga. Pokojna GG zaključila je sa drugotuženim poravnanje pred Osnovnim sudom u Kruševcu, dana 16.09.2011. godine, po kome je drugotuženi sada pokojnoj GG priznao isključivo pravo svojine na određenim nepokretnostima po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, između ostalog i na stanu koji je predmet spora u ovoj parnici, na koji način je izvršena deoba bračne tekovine bivših supružnika. Sada pokojna GG nije upisala svoje pravo svojine u katastar nepokretnosti, već je kao vlasnik i dalje bio evidentiran drugotuženi. Osnovni sud u Kruševcu je 07.05.2012. godine, doneo rešenje kojim dozvoljava izvršenje po predlogu prvotuženog kao izvršnog poverioca protiv drugotuženog kao izvršnog dužnika, radi namirenja novčanog potraživanja po osnovu Ugovora o kreditu zaključenog 26.01.2009. godine, prodajom nepokretnosti, predmetnog stana. Na osnovu tog rešenja o izvršenju je prvotužena podnela zahtev za upis založnog prava na spornom stanu u katastru nepokretnosti, koji je dozvoljen rešenjem od 28.06.2012. godine, kada je na stanu i dalje kao isključivi vlasnik bio evidentiran drugotuženi. Rešenjem od 29.05.2018. godine tužioci si oglašeni zakonskim naslednicima na zaostavštini pokojne GG koja je preminula ...2016. godine, koju zaostavštinu između ostalog čini i sporni stan, na osnovu čega su se upisali kao nosioci prava svojine na spornom stanu sa po 1/2 idealnog dela. Usvojen je prigovor tužilaca i tužioci su rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu Ipv 1/20 od 10.06.2020. godine, upućeni na parnicu radi proglašenja da je izvršenje na nepokretnosti, ovde predmetnom stanu nedopušeno. Stan je prodat javnim nadmetanjem i zaključkom javnog izvršitelja dodeljen DD iz ..., te mu je i predat 30.03.2021. godine. Takođe je utvrđeno da je prvotužena podnela tužbu protiv ovde tužilaca i drugotuženog i AG Vertex DOO Kruševac - u stečaju, radi utvrđenja da je ništavo i bez pravnog dejstva sudsko poravnanje zaključeno između drugotuženog i sada pokojne GG pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod P 2371/10 dana 16.09.2011. godine, ali je tužbeni zahtev po toj tužbi odbijen pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kruševcu P 28/20 od 22.10.2021. godine. Sve vreme je sada pokojna GG imala zakonitu svojinsku državinu na spornom stanu, kao i tužioci kao njeni pravni sledbenici.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je nedopušteno izvršenje na nepokretnosti, trosobnom stanu, broj posebnog dela 11, površine 87 m2, na ulazu broj 1, na drugom spratu u stambenoj zgradi za kolektivno stanovanje, broj zgrade 1, izgrađenoj na kp .. upisanoj u list nepokretnosti broj .. KO Kruševac, čiji su vlasnici i držaoci tužioci, kao predmetu izvršenja u postupku izvršenja IIv 2940/19 kod javnog izvršitelja Petra Mustura iz ... po rešenju Osnovnog suda u Kruševcu Iv 2222/12 po predlogu prvotužene kao izvršnog poverioca protiv drugotuženog kao izvršnog dužnika i da su to tuženi dužni da priznaju i trpe.

Razlozi prvostepenog suda su u zaključku da je pravna prethodnica tužilaca stekla pravo svojine na predmetnom stanu na osnovu sudskog poravnanja pre podnošenja predloga za izvršenje, te je time u vreme podnošenja predloga za izvršenje postojalo njeno pravo koje sprečava izvršenje na predmetu izvršenja, ovde predmetnom stanu. Prvostepeni sud smatra irelevantnim trenutak upisa prava svojine pravne prethodnice tužilaca na stanu u katastru nepokretnosti, zato što ona stan nije stekla na osnovu pravnog posla već na osnovu izvršne sudske odluke, pa se ne može smatrati da u odsustvu uknjiženja pravo nije stečeno. Takvo pravo pravne prethodnice tužilaca, tužioci su stekli kao naslednici momentom njene smrti. Pitanje valjanosti sudskog poravnanja rešeno je u postupku pred sudom, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kruševcu P 28/20 od 22.10.2021. godine.

Prvostepeni sud smatra da je time u smislu odredbe člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju u momentu podnošenja predloga za izvršenje postojalo pravo trećeg lica koje sprečava izvršenje na predmetu izvršenja, odnosno predmetnom stanu.

Drugostepeni sud prema utvrđenom činjeničnom stanju zaključuje da je pravna prethodnica tužilaca, sada pokojna GG, od momenta zaključenja poravnanja, a kasnije i tužioci kao njeni pravni sledbenici do upisa prava svojine u katastru nepokretnosti imala zakonitu svojinsku državinu na spornom stanu, koja predstavlja pravo koje sprečava izvršenje na spornoj nepokretnosti.

Odredbom člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ 31/11 ... 139/14) po kome je vođen postupak izvršenja, propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, a sudija može tokom celog postupka treće lice čije pravo oceni verovatnim, a koje izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, da uputi da pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno. Izvršni dužnik koji osporava pravo trećem licu mora da bude obuhvaćen tužbom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravna prethodnica tužilaca je u toku trajanja bračne zajednice sa drugotuženim stekla predmetni stan, pa je stan stečen kao predmet zajedničke imovine supružnika. Okolnost da je drugotuženi bio jedini upisani titular prava svojine u katastru nepokretnosti ceni se u kontekstu odredbe člana 176. stav 2. Porodičnog zakona, prema kojoj se smatra da je upis prava svojine na nepokretnosti izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud. Osim toga, poravnanjem zaključenim pred sudom 16.09.2011. godine, izvršena je deoba bračne tekovine bivših supružnika tako da je predmetni stan u celosti određen kao posebna imovina pravne prethodnice tužilaca. Prema takvom stanju stvari, pravna prethodnica tužilaca nije prilikom zaključenja sudskog poravnanja 16.09.2011. godine stekla pravo svojine na predmetnom stanu, već je činjenica postojanja njenog isključivog prava svojine na predmetnom stanu konstatovana sudskim poravnanjem. Dakle, pravna prethodnica tužilaca je deobom zajedničke imovine stečene u braku između supružnika deklarisana kao vlasnik u celosti predmetnog stana 16.09.2011. godine, na kome je već do tada po zakonskoj pretpostavci i bila upisana u javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti i prava na nepokretnostima u 1/2 idelanog dela, kao suvlasnik sa ovde drugotuženim. U postupku izvršenja pred Osnovnim sudom u Kruševcu je 07.05.2012. godine, doneto rešenje kojim se dozvoljava izvršenje po predlogu izvršnog poverioca ovde prvotužene protiv izvršnog dužnika ovde drugotuženog, radi namirenja obaveza koje je drugotuženi preuzeo 26.01.2009. godine, dakle po prestanku bračne zajednice sa pravnom prethodnicom tužilaca. U konkretnom slučaju, institut prigovora pravne prethodnice tužilaca kao trećeg lica i tužbe za proglašenje nedopuštenim izvršenja na predmetnom stanu su instrumenti kojima se štiti imovina pravnog prethodnika tužilaca, te i samih tužilaca, kojima je odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Nije pogrešan ni stav drugostepenog suda da se pravom koje sprečava izvršenje ne smatra samo pravo svojine, koga je prema izloženom pravna prethodnica tužilaca imala u celosti na predmetnom stanu u vreme donošenja rešenja o izvršenju, već i druga imovinska prava stečena na osnovu zakona. U odnosu na takva prava i zaštitu koja se pruža vlasniku, odnosno imaocu drugih imovinskih prava na predmetu izvršenja, koji nije izvršni dužnik, nije od značaja savesnost izvršnog poverioca na način na koji to smatra prvotužena. Pouzdanje prvotužene u upis prava svojine na predmetnom stanu u korist drugotuženog u katastru nepokretnosti nije apsolutno. Ovo zbog zakonske pretpostavke ustanovljene odredbama Porodičnog zakona prema kojem je i drugi supružnik upisan kao nosilac prava svojine u 1/2 idealnog dela na nepokretnosti stečenoj tokom bračne zajednice. Činjenica postojanja braka je takođe upisana u javne knjige i dostupna i prvotuženom u vreme kada je zasnovao založno pravo na predmetnom stanu. Prvotuženi je kao subjekt koji se u svom redovnom poslovanju bavi obezbeđenjem sopstvenih potraživanja zasnivanjem založnih prava na nepokretnostima, kao učesnik u pravnom prometu upoznat sa ograničenjima koja redukuju apsolutnu pretpostavku o tačnosti upisa prava svojine na nepokretnostima, makar kad su u pitanju prava supružnika, što je propisano zakonom. Prema tome, ne može se govoriti o savesnosti i pouzdanju prvotuženog u stanju upisa u javne knjige. Osim toga, savesnost sama po sebi ne bi mogla biti od takvog značaja da eliminiše prava trećih lica na predmetnoj nepokretnosti, koja čine nedopuštenim izvršenje na tom predmetu.

Prema ovako izloženoj primeni materijalnog prava, neosnovana je revizija prvotuženog, a pobijana pravnosnažna presuda je pravilna. Iz tih razloga odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković