Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23-drugi zakon) ocenio da revizija tuženih nije izuzetno dozvoljena.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP je propisano da, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Iz navedenog proizilazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP.

Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Prema navodima revizije, tuženi BB revizijom pobija drugostepenu presudu u delu kojim je odbijena žalba i potvrđena prvostepena presuda, kojom je obavezan da tužilji isplati ukupan iznos od 38.000 evra, sa dosuđenom kamatom, a tuženi VV u pogledu odluke o troškovima postupka.

Tuženi BB kao nesavesna strana obavezan je da tužilji isplati iznose koje je primio od GG, koje potraživanje je ustupljeno tužilji, jer nije bio vlasnik parcela u vezi čije prodaje je postigao usmeni ugovor sa GG, za koji je prvostepeni sud rešavajući kao prethodno pitanje utvrdio da je ništav. Odluka o usvajanju tužbenog zahteva u odnosu na tuženog Lea Lerinca je doneta shodno odredbama člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ br. 29/78...57/89 i „Službeni list SRJ“ broj 31/93), a o prigovoru zastarelosti odlučeno je na osnovu člana 371. ZOO.

U konkretnoj situaciji u navedenom delu nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja, jer je tuženi BB kao nesavesna strana u obavezi da vrati primljeni novčani iznos. Pri tom, navodima revizije da drugostepeni sud nije dao obrazloženje u pogledu nesavesnosti pravnog prethodnika tužilje kao jednog od učesnika pravnog posla za koji je utvrđeno da je ništav i samo prihvatanje utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nisu zakonom dozvoljeni razlozi za izjavljivanje posebne revizije, s obzirom na to da se posebna revizija može izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava kod postojanja dodatnih, odnosno posebnih uslova predviđenih odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Pored toga, rešenje kojim se odlučuje o zahtevu stranaka za naknadu troškova postupka donosi se na osnovu odredaba Zakona o parničnom postupku, koji je procesni zakon. Ovim zakonom su regulisana pravila za odlučivanje o zahtevima stranaka za naknadu troškova, kao sporednom potraživanju koje je uslovljeno uspehom stranaka u sporu. Revizijom tuženog VV se pobija odluka o troškovima postupka koja je uslovljena predprocesnim i procesnim držanjem stranaka, a sud uzima prilikom obračuna u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice.

Odluka o pravu na naknadu troškova postupka kao sporednom zahtevu, koja zavisi od konkretnih okolnosti u postupku, nema za potrebu razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Pri tom, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, posebna revizija se ne može izuzetno dozvoliti, jer ista nije propisana kao razlog za izjavljivanje posebne revizije odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. i 420. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odrebe člana 410. stav 2. tačka 5. a u vezi člana 413. ZPP i utvrdio da revizija tuženih nije dozvoljena.

Tužba je podneta 16.03.2023. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela na ime glavnog tužbenog zahteva iznosi 38.000 evra.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude na ime glavnog tužbenog zahteva ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da, ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Odredbom stava 2. ovog člana je propisano da, kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Prema tome, pod glavnim zahtevom u smislu navedenog člana podrazumeva se zahtev stranke zbog koga se postupak vodi, dok se sporednim traženjem smatraju zahtevi stranke koji se ističu povodom ili sa glavnim zahtevom, odnosno potraživanja akcesorne prirode u odnosu na glavni zahtev. Sporedno traženje se uzima u obzir samo kada se traži kao glavno potraživanje i tada se prema tom potraživanju određuje vrednost predmeta spora.

Kako se revizijom pobija i odluka o troškovima postupka, koja u konkretnoj situaciji ne čini glavni zahtev, to revizija ni u tom delu nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. i 420. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković