U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milutin Kostić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Vukašin Sojkić, advokat iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Petrović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog BB izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1084/15 od 19.09.2016. godine, u sednici održanoj 16.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1084/15 od 19.09.2016. godine i to protiv odluke sadržane u stavu drugom, četvrtom, petom i šestom izreke

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1084/15 od 19.09.2016. godine u stavu sedmom i osmom izreke i u tom delu predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

ODBACUJE SE, kao neblagovremena revizija tuženog BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1084/15 od 19.09.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kruševcu P 5/14 od 03.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je stekao pravo svojine po osnovu ugovora o gradnji, a i po osnovu gradnje na prizemnom delu poslovnog objekta površine 197,70 m2, dimenzija 17,12 h 12,30 m, koji se objekat nalazi na kp. br. ... KO ..., koja je parcela ukupne površine 4,97 ari, kao i pravo svojine na delu ove parcele na kome se nalazi ovaj objekat i na delu ove parcele koje je neophodno za redovno korišćenje ovog objekta u površini od 178,29 m2, što ukupno čini površinu dela ove parcele od 409,54 m2 u merama i granicama kako je to bliže navedeno u ovom stavu izreke, kao i da se obavežu tuženi da tužiocu priznaju ovo pravo svojine na napred opisanim nepokretnostima i da dozvole upis prava svojine na istima kod nadležnog organa, kao i da ove nepokretnosti ispražnjene od svih svojih lica i stvari predaju tužiocu u svojinu i državinu. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu isplate na ime sticanja bez osnova, kao solidarni dužnici za korišćenje prizemnog dela objekta za lične potrebe ili izdavanjem u zakup ovog dela objekta opisanog u 16.05.2014. godine, kao dana veštačenja do isplate. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezan tuženi BB da mu isplati na ime sticanja bez osnova za prisvajanje i prodaju ... 357.903,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2014. godine, kao dana veštačenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da mu isplati na ime sticanja bez osnova za prisvajanje i prodaju ... iznos od još 357.903,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2014. godine, kao dana veštačenja, do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi VV i GG da mu isplate na ime sticanja bez osnova, kao solidarni dužnici, za prisvajanje i prodaju ... 715.807,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2014. godine, kao dana veštačenja, do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je, kao neosnovan, eventualni zahtev tužioca kojim je tražo da se obavežu tuženi da mu isplate, kao solidarni dužnici na ime sticanja u gradnji prizemnog dela poslovnog objekta površine 197,70 m2, dimenzija 17,12 h 12,30 m, koji se objekat nalazi na k.p.br. ... KO ..., iznos od 7.957.425,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.05.2014. godine, kao dana veštačenja, do isplate. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi BB da tužiocu na ime troškova postupka plati 88.570,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1084/15 od 19.09.2016. godine, donetom nakon održane rasprave, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je stekao pravo svojine po osnovu ugovora o gradnji i po osnovu gradnje na prizemnom delu poslovnog objekta površine 197,70 m2, dimenzija 17,12 h 12,30 m, koji se objekat nalazi na kp. br. ... KO ..., koja je parcela ukupne površine 4,97 ari, kao i pravo svojine na delu ove parcele na kome se nalazi ovaj objekat i na delu ove parcele koja je neophodna za redovno korišćenje istog objekta u površini od 178,29 m2, što ukupno čini površinu dela ove parcele od 409,54 m2 i to u merama i granicama kako je to bliže navedeno u ovom stavu izreke, te da se obavežu tuženi da tužiocu priznaju ovo pravo svojine na napred opisanim nepokretnostima i da dozvole upis prava svojine na istima kod nadležnih organa, kao i da ove nepokretnosti ispražnjene od svih svojih lica i stvari predaju tužiocu u svojinu i državinu. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezan tuženi BB da mu isplati na ime sticanja bez osnova za izdavanje u zakup dela objekta opisanog u prethodnom stavu 577.450,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2014. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da mu isplati na ime sticanja bez osnova za izdavanje u zakup dela objekta opisanog u prethodnom stavu, iznos od još 7.959.236.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2014. godine, kao dana veštačenja, do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi VV i GG da mu isplate na ime sticanja bez osnova, kao solidarni dužnici za korišćenje prizemnog dela objekta za lične potrebe i za izdavanje u zakup ovog dela objekta opisanog u prethodnom stavu 8.536.686,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2014. godine, kao dana veštačenja, do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu isplate na ime sticanja bez osnova, kao solidarni dužnici za prisvajanje i prodaju ... 715.807,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.08.2014. godine, kao dana veštačenja do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je, kao neosnovan eventualni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi, kao solidarni dužnici da mu isplate na ime 17,12 h 12,30 m koji se objekat nalazi na k.p.br. ... KO ... 7.957.425,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.05.2014. godine, kao dana veštačenja pa do isplate. Stavom osmim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su izjavili tužilac protiv odluke sadržane u stavu drugom, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke i tuženi BB protiv odluke sadržane u stavu trećem i osmom izreke, iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući blagovremenost izjavljenih revizija na osnovu člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdi da je revizija tužioca blagovremena, a revizija tuženog BB neblagovremena. Ispitujući pobijanu odluku, na osnovu člana 408. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana, delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred drugostepenim sudom, tužilac i tuženi BB bili su dugogodišnji prijatelji, tužena VV je supruga, a tuženi GG, brat tuženog BB i pravni sledbenik iza roditelja DD i ĐĐ. Tužilac i tuženi BB su ...1990. godine osnovali i zajednički vodili preduzeće za prodaju ... „EE“, koje je prestalo sa radom 31.12.1991. godine. Početkom 1990. godine tužilac i tuženi BB postigli su dogovor o finansiranju i izgradnji lokala na parceli kp.br. ..., vlasništvo tuženog BB. U vreme dogovora sa tužiocem, tuženi BB je živeo u zajedničkom domaćinstvu sa suprugom, tuženom VV i roditeljima, sada pok. DD i pok. ĐĐ, koji su prisustvovali dogovoru da se na parceli tuženog izgradi objekat. Tuženi BB je pribavio dozvole za izgradnju od nadležnih organa i objekat je izgrađen saglasno rešenju o odobrenju za izgradnju poslovnog prostora, prodavnice ... sa magacinskim prostorom dimenzija 17,12 h 12,30 m, a kao investitor označen je tuženi BB. Tuženi BB je gradio sporni objekat sa svojom porodicom, a gradnji spornog objekta doprineo je i tužilac određenom količinom građevinskog materijala i ulaganjima. Između tužioca i tuženog BB nije postojala namera odnosno dogovor da tuženi BB pokloni tužiocu parcelu na kojoj je sagrađen sporni objekat, kao i da nije postojao dogovor da tužilac po završetku gradnje postane vlasnik spornog objekta. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka građevinske struke vrednost radova na izgradnji predmetnog objekta je 7.925.425,00 dinara. Tuženi BB je u jednom periodu predmetni objekat davao u zakup preduzeću „ŽŽ“, a posle iseljenja ovog preduzeća izgradio sprat na predmetnom objektu, bez prisustva i učešća tužioca.

Ugovorom broj 1/1990, koji je zaključen 09.11.1990. godine, između preduzeća „EE“ i ZZ, ugovoreno je finansiranje kupovine ... i ostalog materijala po računu firme II, ... od 31.10.1990. godine u visini od 17.923,37 DM i za kupovinu ... po računu firme JJ u visini od 3.026 DM, ukupno 20.949,37 DM. U dodatku ugovora navedeno je da je ZZ dao zajam tužiocu u visini od 20.949,37 DM. Ugovorom broj 2/1990

u firmu „EE“ i to tužioca, tuženog BB i KK, tužilac i tuženi BB, kao investitori su se obavezali da naprave zgradu za prodaju ... i sličnog, veličine 240 m2 vrednosti od 800.000,00 dinara, a da investitor KK učestvuje u ovom projektu u visini od 35.111 DM, te da se ova suma opterećuje još uobičajenim bančinim kamatama i otplaćuje od januara 1991. godine u mesečnim ratama od najmanje 1.000 DM na ime KK. Navdeno je da je sklopljen i sporazum da se podela dobitka, odnosno gubitka procentualno uloženih sredstava deli. Tužilac je preko zajedničkog preduzeća „EE“ kupio ... u Nemačkoj, radi prodaje u Srbiji. Iz izjave tuženog BB od 11.11.1998. godine, koja je overena pred Opštinskim sudom u Kruševcu 17.12.1998. godine sledi da je tuženi BB primio deo novčanog duga prema dobavljaču iz Nemačke, proisteklom iz zajedničkog poslovanja tužioca i tuženog BB u okviru preduzeća „EE“ i da će deo njegovih obaveza utvrditi zajedno tužilac i tuženi BB, te da je saglasan da dug otplaćuje mesečno u iznosu od 500 DM do konačne otplate njegovog dela duga.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je odlučio drugostepeni sud, kada je odbio kao neosnovan zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je stekao pravo svojine na osnovu ugovora o gradnji i po osnovu gradnje na predmetnom objektu, a s tim u vezi i pravo svojine na delu parcele na kojoj je objekat izgrađen i delu parcele koji je neophodan za korišćenje predmetnog objekta, pravilnom primenom člana 21. i 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. S obzirom da je utvrdio da tužilac nije stekao pravo svojine na predmetnom objektu, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu predmetni objekat predaju u svojinu i državinu ispražnjen od svih lica i stvari.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, članom 21. između ostalog propisano je da se po zakonu pravo svojine stiče građenjem na tuđem zemljištu, a članom 24. stavom 1. istog zakona, da lice koje može imati pravo svojine izgradi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na kome drugi ima pravo svojine (graditelj) stiče pravo svojine i na zemljištu na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti je moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio.

Kada se imaju u vidu citirane odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, a kod utvređnog, da su se početkom 1990. godine tužilac i tuženi BB dogovorili o izgradnji objekta – lokala, na zemljištu koje je vlasništvo tuženog BB, da je dozvole za izgradnju predmetnog objekta od nadležnih organa pribavio tuženi BB i da je objekat izgrađen saglasno rešenju o odobrenju za izgradnju poslovnog prostora, prodavnice ... sa magacinskim prostorom dimenzija 17,12 h 30m, a kao investitor označen tuženi BB i da je tuženi BB gradio predmetni objekat sa svojom porodicom, a da je tužilac u gradnji predmetnog objekta doprineo određenom količinom građevinskog materijala i ulaganjima, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije stekao pravo svojine na predmetnom objektu građenjem na tuđem zemljištu. Naime, da bi se steklo pravo svojine građenjem na tuđem zemljištu, saglasno članu 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa potrebno je da lice koje gradi objekat na tuđem zemljištu nije znalo niti je moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio, pa kako nije ispunjen ni jedan od navedenih uslova za sticanje svojine građenjem na tuđem zemljištu, jer je tužilac znao da se predmetni objekat gradi na zemljištu koje je vlasništvo tuženog, a tuženi BB je, kao investitor izgradio predmetni objekat, to tužilac nije stekao pravo svojine na predmetnom objektu građenjem na tuđem zemljištu. Stoga kako tužilac nije stekao pravo svojine na predmetnom objektu, to je pravilna odluka kojom je odbijen zahtev tužioca, kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu predmetni objekat predaju u svojinu i državinu ispražnjen od svih lica i stvari. Okolnost da je tužilac u izgradnju predmetnog objekta uložio određenu količinu građevinskog materijala i svojih sredstava, ne predstavlja osnov za utvrđenje da je on stekao pravo svojine na predmetnom objektu, jer u vreme ulaganja to nije bila volja tužioca i tuženog BB, budući da nema nesumnjivog i određenog sporazuma da tužilac ulaganjem sredstava gradi, radi sticanja svojine, zbog čega tužilac u odnosu na tuženog BB može postaviti samo obligaciono pravni zahtev za isplatu sredstava koja je uložio u gradnju predmetnog objekta.

Stoga su neosnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da nije pravilno primenjeno materijalno pravo, jer iz navedenog sledi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine na predmetnim nepokretnostima.

Drugostepeni sud je smatrao da tužilac u odnosu na tuženog BB može postaviti obligaciono pravni zahtev za isplatu sredstava koja je uložio u gradnju predmetnog objekta, s obzirom da je utvrdio da tužilac nije stekao pravo svojine građenjem, ali da je u izgradnju predmetnog objekta uložio određena sredstva. Međutim, drugostepeni sud je odbio, kao neosnovan eventualni zahtev tužioca, kojim je tražio isplatu uloženih sredstava, sa obrazloženjem da je ovo potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužilac eventualni zahtev u vidu obigacionopravnog potraživanja istakao podneskom od 27.05.2014. godine, pa kako je od izvršenog ulaganja u izgradnju predmetnog objekta, koji je izgrađen 1990. godine, pa do isticanja eventualnog zahteva protekao rok od 10 godina, da je ovo potraživanje tužioca zastarelo, shodno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac ima pravo na povraćaj sredstava koje je uložio u izgradnju predmetnog objekta, na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, ali se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak da je ovo potraživanje tužioca zastarelo, na šta se osnovano revizijom tužioca ukazuje.

Naime, prema stanju u spisima, tužilac je tužbu podneo 10.02.2000. godine tražeći da se utvrdi da je suvlasnik na predmetnom objektu, na ročištu održanom 17.07.2000. godine ostao je pri tužbi i tužbenom zahtevu i istakao eventualni zahtev tražeći da se obaveže tuženi da mu isplati 100.000 DM, sa kamatom od 12.05.1999. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, da bi u podnesku predatom na ročištu održanom 08.07.2002. godine naveo da konačno opredeljuje tužbeni zahtev, tako što primarnim zahtevom traži da se utvdrdi da je vlasnik predmetnog objekta, a ako sud iz bilo kog razloga ne usvoji ovaj zahtev, da eventualnim zahtevom traži da se tuženi obaveže da mu isplati 50.000 evra, sa kamatom od 12.05.2000, godine, sve u dinarskoj protivvrednosti. Kada se ima u vidu napred navedeno, to sledi da nije pravilno cenjen prigovor zastarelosti ovog potraživanja tužioca, jer je drugostepeni sud pogrešno smatrao da je tužilac tek podneskom od 27.05.2014. godine istakao eventualni zahtev u visini uloženih sredstava u izgradnju predmetnog objekta. Stoga, kako drugostepeni sud kod ocene osnovanosti prigovora zastarelosti ovog potraživanja tužioca nije utvrdio bitne činjenice, to je drugostepena odluka ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi drugostepeni sud u ponovnom postupku pravilno cenio osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti ovog potraživanja tužioca, pošto prethodno utvrdi kada je izgrađen predmetni objekat.

S obzirom na to da je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik predmetnog objekta, to je pravilno odlučio drugostepeni sud, kada je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da mu na ime sticanja bez osnova za izdavanje u zakup predmetnog objekta isplati 7.959.236,00 dinara, sa kamatom od 04.08.2014. godine, kao i zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi VV i GG da mu na ime sticanja bez osnova za korišćenje predmetnog objekta isplate 8.536.686,00 dinara, sa kamatom od 04.08.2014. godine do isplate, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije tužioca. Činjenica je da je tuženi obavezan da tužiocu isplati deo zakupnine od davanja u zakup predmetnog objekta, ali je to bez uticaja, s obzirom da ta obaveza tuženog proizlazi iz ugovora, koji je s tim u vezi zaključen.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda, kojim je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime sticanja bez osnova isplate 715.807,00 dinara sa kamatom od 04.08.2014. godine, na ime prisvajanja i prodaje ..., s obzirom da je drugostepeni sud pravilno zaključio da je ovo potraživanje tužioca zastarelo. Pri tome, pravilno je cenjena izjava tuženog BB od 11.11.1998. godine, kojom je on prihvatio dug prema dobavljaču iz Nemačke, a vezano za poslovanje njihove zajedničke firme.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. i 415. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke.

Ispitujući blagovremenost izjavljene revizije tuženog BB na osnovu člana 403. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neblagovremena.

Prema članu 403. stav 1. ZPP, protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude. Članom 410. stav 1. ZPP, propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu i nedozvoljenu reviziju odbaciti rešenjem prvostepeni sud bez održavanja ročišta, a članom 413. ZPP, da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410.), nije učinio prvostepeni sud.

Prema stanju u spisima, tuženi BB je prepis drugostepene presude primio preko punomoćnika 04.07.2017. godine, tako da je poslednji dan roka za izjavljivanje revizije bio 03.08.2017. godine (četvrtak), međutim, kako je punomoćnik tuženog BB reviziju izjavio preporučenom pošiljkom predatoj pošti 04.08.2017. godine, po proteku zakonom propisanog roka od 30 dana od dana prijema prepisa presude, to je revizija tuženog BB neblagovremena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić