Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž2 499/20 od 25.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Valjevu P2 149/20 od 14.09.2020. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena-protivtužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletna VV rođena je ...2004. godine, a zajednica života parničnih stranaka, njenih roditelja, prestala je 2006. godine, od kada ona živi sa majkom, dok je oca posećivala u skladu sa određenim modelom viđanja, sve do 05.07.2019. godine, kada je prešla da živi kod oca i od tada se nije vraćala kod majke. Centar za socijalni rad je u svom nalazu od 31.05.2019. godine dao mišljenje da otac može da samostalno da vrši roditeljsko pravo nad maloletnom VV s obzirom na njeno mišljenje da želi da živi sa ocem, kao i činjenicu da je ona stara 15 godina i sposobna za rasuđivanje, ali i da je otac emotivno upućen na dete i motivisan za preuzimanje brige o njoj, a uzimajući u obzir i razvojne potrebe maloletne VV, kao i dobru adaptiranost i organizovanost u porodičnom okruženju oca. Mišljenje je Centra za socijalni rad da je takav predlog u najboljem interesu maloletnog deteta. Maloletna VV se, pred sudom, izjasnila da želi da nastavi da živi kod oca sa kojim je u normalnim i korektnim odnosima. Komisija veštaka u sastavu: specijalista neuropsihijatar, sudski psihijatar i specijalista medicinske psihologije, je, u svom nalazu od 17.10.2019. godine, dala mišljenje da maloletna VV vrlo jasno izražava šta želi u ovom trenutku i šta su joj kratkoročni i dugoročni ciljevi. Njena socijalna zrelost odgovara njenom kalendarskom uzrastu i ona može da donese odluku sa kim bi volela da živi. Projektovani testovi ličnosti pokazuju trenutno veći stepen bliskosti sa ocem, nego sa majkom, kao i postojanje konfliktne sutuacije u odnosu sa majkom.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi maloletnu VV poverili na staranje, čuvanje i vaspitanje odnosno samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, tako da njeno prebivalište ubuduće bude na adresi oca u selu ..., obavezali tuženu da doprinosi njenom izdržavanju mesečnim iznosom od 8.000,00 dinara, počev od dana presuđenja pa ubuduće, dok ta obaveza po zakonu traje, uredili način viđanja maloletnog deteta sa majkom čiji je protivtužbeni zahtev kojim je tražila da se njoj maloletna VV poveri na staranje, čuvanje, vaspitanje i samostalno vršenje roditeljskog prava pravilno odbijen, u smislu odredbe člana 60. stav 4. u vezi člana 6. stav 1. i 266. stav 1. Porodičnog zakona i člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta.

Odredbom člana 60. stav 4. Porodičnog zakona, propisano je da dete koje je navršilo 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti.

U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, jer je tako propisano odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona.

Konvencija o pravima deteta u odredbi člana 3. stav 1. propisuje, da su svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira koja ih institucija sprovodi, od prvenstvenog značaja je najbolji interes deteta.

Najbolji interes deteta je pravni standard, a postupanje u skladu sa najboljim interesom deteta podrazumeva donošenje odluke na način na koje bi dete za sebe odlučilo, kada bi za to bilo sposobno.

U konkretnom slučaju, maloletna VV je sposobna za rasuđivanje, jer njena socijalna zrelost odgovara njenom kalendarskom uzrastu, a jasno je izrazila svoju želju da živi sa ocem sa kojim ima veći stepen bliskosti nego sa majkom. To znači da je pobijana odluka doneta u najboljem interesu maloletne VV.

Neosnovani su navodi revizije tužene-protivtužilje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo imajući u vidu da je sud bio dužan da ročište na kom je utvrđeno mišljenje deteta, u smislu odredbe člana 65. stav 6. Porodičnog zakona, održi u saradnji sa školskim psihologom, odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere. Suprotno tim navodima žalbe revidenta, ovde ne radi o utvrđivanju mišljenja deteta, nego o tome da dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može da odluči sa kojim će roditeljem živeti, shodno odredbi člana 60. stav 4. Porodičnog zakona. U smislu primene citirane odredbe Zakona, bitna činjenica je sposobnost za rasuđivanje deteta koje je navršilo 15 godinu života, što je ovde slučaj. Pošto je maloletna VV sposobna za rasuđivanje, sledi da ima mogućnost da odluči sa kojim će roditeljem da živi, što je ona i učinila, tako što se jasno i dosledno, u svim postupcima (pred sudom, organom starateljstva i komisijom sudskih veštaka) izjasnila da želi da živi kod svog oca u selu ... . To znači da je pobijana odluka doneta u najboljem interesu maloletnog deteta, pa se navodima revizije revidenta ne dovodi u sumnju njena pravilnost i zakonitost.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić