Viši sud u Vranju je, presudom Gž 992/22 od 19.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju P 2374/17 od 19.01.2022. godine, u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke presude Osnovnog suda u Vranju P 2374/17 od 19.01.2022. godine, tako što je tuženi obavezan da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 183.803,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke o troškovima pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je utvrđenje ništavosti Sporazuma o naknadi za eksproprisano zemljište, zaključenog između parničnih stranaka i isplata razlike tužiocima između pripadajuće i isplaćene naknade za eksproprisanu parcelu. Odluka nižestepenih sudova o usvajanju tužbenih zahteva tužilaca zasnovana je na primeni odgovarajućih odredbi materijalnog prava i u skladu je sa postojećom sudskom praksom sudova u primeni i tumačenju materijalnog prava relevantnog za presuđenje ove pravne stvari, pa ne postoji potreba za novim tumačenjem prava. Nije potrebno ni ujednačavanje sudske prakse u vezi primene odredbe člana 42. Zakona o eksproprijaciji, u pogledu načina određivanja visine tržišne vrednosti nepokretnosti, jer su nižestepeni sudovi tržišnu vrednost eksproprisanih nepokretnosti utvrdili na način koji ne odstupa od pravnog shvatanja o određivanju visine te naknade, po tržišnoj ceni gradskog građevinskog zemljišta, čiji je status promenjen donošenjem Generalnog urbanističkog plana Grada Vranja, pri čemu revident uz reviziju nije priložio drugačije odluke sudova donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 468. stav 1. i 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Na osnovu odredbe člana 479. stav 6. istog zakona, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužioci su, kao formalni suparničari na osnovu odredbe člana 205. Zakona o parničnom postupku, tužbu radi utvrđenja i naknade štete podneli 11.10.2017. godine, a vrednost predmeta spora je 24.408,00 dinara.

Imajući u vidu da je ovo spor male vrednosti u kom se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da protiv odluke drugostepenog suda, u ovoj vrsti spora, revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić