Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. i člana 374. stav 1. ZPP koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br.72/11i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredbe člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, na koju revident u reviziji neosnovano ukazuje, jer je činjenično stanje utvrđeno pravilnom ocenom dokaza izvedenih na raspravi pred drugostepenim sudom, koji je o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane odlučio pravilno, po svom uverenju, na način propisan članom 8. ZPP. Takođe u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, jer sud nije odlučivao o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u noći između 22.08.2014. godine i 23.08.2014. godine bila u ugostiteljskom objektu koji se nalazi na tvrđavi u Nišu. Tužilja je jedan sat iza ponoći izašla iz lokala, stim što se nije uputila prema izlazu iz tvrđave, već je nastavila asfaltiranim putem u pravcu prema planinarskom domu. Iza planinarskog doma je krenula osvetljenom popločanom stazom sa desne strane, potom je skrenula sa te strane u travnatu površinu kako bi obavila fiziološku potrebu, jer je to mesto manje primetno i tom prilikom je uplala u rupu koja prestavlja iskopinu površine oko 1 metar h 1,5 metara i dubine oko 2-3 metra, koja je obložena ciglom sa strane. Ovaj prostor nije bio osvetljen, niti obeležen. Posle pada, tužilja je osetila jake bolove, nije mogla da izađe iz ovog prostora, već je izašla uz pomoć vatrogasne službe i hitne pomoći. Na samom mestu pada nije bio potpuni mrak, pomalo se videlo od osvetljenja sa staze, ali rupa nije mogla da bude uočena. Po sopstvenoj izjavi tužilja te večeri nije konzumirala alkohol, a u ugostiteljskom objektu u kome je bila postojao je ženski toalet koji nije htela da koristi zbog gužve. Prilikom pada tužilja je pretrpela tešku telesnu povredu u vidu otvorenog preloma skočne kosti levog stopala zbog čega je operativno lečena, a potom je usledilo fizikalno lečenje i rehabilitacija u trajanju od 6 meseci. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je kod tužilje došlo do umanjenja životne aktivnosti od 20%, a takođe je prilikom pada pretrpela fizičke bolove i strah određenog intenziteta i trajanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i odlučio da tužbeni zahtev nije osnovan ceneći da je do povrede došlo isključivom radnjom tužilje, jer je znala da mesto prema kome se uputila nije predviđeno za obavljanje fizioloških potreba, posebno imajući u vidu da se kretala noću, na mestu koje predstavlja arheološku iskopinu, te da na tvrđavi postoji infrastruktura, odnosno asfaltirane staze sa rasvetom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, mesto na kojem je došlo do povređivanja tužilje ispunjava sve uslove propisane članom 5. Zakona o kulturnim dobrima i koje čini kulturno dobro od izuzetnog značaja koje uživa i prethodnu zaštitu, sa arheološkim, istorijskim, etnološkim ili prirodnjačkim sadržajem. Ovo mesto, po svojoj samoj prirodi može da sadrži iskopine i otvore, a posetioci moraju da budu svesni činjenice na kom se mestu nalaze, te da se prilikom obilaska tvrđave kreću isključivo na prostoru koji je za to predviđen, a to su asfaltirane i osvetljene pešačke staze. Tužilja je samoinicijativno u noćnim časovima, kada je inače osvetljenje slabijeg intenziteta, skrenula sa staze prema travnatoj površini radi obavljanja fizioloških potreba na mestu koje za to nije predviđeno i tom prilikom upala u rupu zbog čega je pretrpela teške telesne povrede. U tom slučaju ne postoji uzročno-posledična veza između štetne radnje i nastale štete, jer je tužilja bila u obavezi da se po tvrđavi kreće sa povećanom pažnjom, posebno u noćnim časovima. Osim toga, prethodno je boravila u ugostiteljskom objektu u kojem je postojao toalet predviđen za obavljanje fizioloških potreba, tako da je tužilja kao posetilac imala mogućnosti da svoje potrebe obavi na mestu koje je za to predviđeno, a ne da skreće sa asfaltiranog puta kojim se kretala prilikom izlaska iz lokala. Imajući u vidu da je do povređivanja oštećene tužilje došlo isključivo njenom krivicom, to nisu ispunjeni uslovi propisni članom 154. stav 1. i 155, kao i člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima za prouzrokovanu štetu, jer na strani tuženih ne postoji osnov odgovornosti.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić