U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca Centra za socijalni rad Grada Zrenjanina, protiv tuženog AA iz mesta ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Saša Miletić, advokat iz ..., radi zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 341/20 od 13.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 19.03.2021. godine, doneo je

P R E S UD U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 341/20 od 13.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 341/20 od 13.10.2020. godine, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P2 863/19 od 02.06.2020. godine. Odbijen je prigovor mesne nenadležnosti Osnovnog suda u Zrenjaninu. Određene su mere zaštite od nasilja u porodici, pa je tuženom zabranjeno da se približava BB iz ... na udaljenosti manjoj od 200 metara, da se približava prostoru oko njenog mesta stanovanja na udaljenosti manjoj od 200 metara i odlučeno da izrečene mere zaštite od nasilja u porodici neće važiti u vreme kada je pravnosnažnim sudskim odlukama određeno održavanje ličnog kontakta tuženog sa svojom ćerkom mal. VV. Zabranjeno je tuženom da dalje uznemirava BB iz ... drskim, zlonamernim i bezobzirnim ponašanjem kojim bi ugrozio njen telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo. Navedne mere zaštite od nasilja u porodici određene su na period od godinu dana, s tim da mogu biti produžavane sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih su određene. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. Neosnovani su navodi revizije da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, odnosno da je tuženom onemogućeno da raspravlja pred drugostepenim sudom. Punomoćnik tuženog je na ročištu određenom za 13.10.2020. godine učinio nespornim da je tuženi primio poziv za ročište, ali da na isto nije bio u mogućnosti da pristupi iz zdravstvenih razloga, o čemu nije istovremeno dostavio i pisane dokaze. Izveštaj lekara specijaliste od 12.10.2020. godine koji je tuženi dostavio uz reviziju u prilog opravdanosti odsustva sa ročišta pred drugostepenim sudom je bez uticaja, jer tuženi nije učinio verovatnim da taj dokaz bez svoje krivice nije bio u mogućnosti da iznese do zaključenja glavne rasprave pred drugostepenim sudom. Pritom, prema odredbama Zakona o parničnom postupku izvođenje dokaza saslušanjem stranaka je mogućnost, ali ne i obaveza suda, a drugostepeni sud je ocenio da se bitne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu mogu utvrditi iz drugih izvedenih dokaza u postupku, zbog čega je otklonio izvođenje dokaza saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tuženi je od 05.09.2015. godine živeo u bračnoj zajednici sa suprugom BB u mestu ... kod ..., u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima tuženog i sa njom ima zajedničku maloletnu ćerku VV, rođenu ...2015. godine. Supruga tuženog BB ima dvoje dece iz prethodnog braka, rođene 2005. i 2009. godine.

U početku je bračna zajednica dobro funkcionisala, ali su se kasnije poremetili bračni odnosi jer je tuženi počeo da upotrebljava veću količinu alkohola usled čega je bio agresivan. Suprugu i njenu decu je vređao, jednom prilikom je svojom glavom udario u glavu supruge, udario joj šamar, gađao je flašama, tukao je BB sina iz prvog braka, a ćerku terao da služi alkohol. BB je napustila bračnu zajednicu 13.01.2017. godine uz pomoć PU Knjaževac i Centra za socijalni rad i vratila se u .... Napuštanju bračne zajednice je prethodio događaj kada je BB hranila maloletnu VV vrelom supom, nakon operacije svog kolena, zbog koje je dve godine koristila štake, a tuženi je zbog toga što su njena deca prevrnula klupu vređao decu nazivajući ih pogrdnim imenima, a BB uhvatio za vrat rukama i davio je.

Kada se supruga tuženog preselila u ..., tuženi joj je više puta preko „Viber“ mreže slao slike četnika i velikog noža, na kojima se vidi njegova ruka utisnuta oštricom noža. Nakon toga je usledio poziv da će tim nožem da joj presudi. Kasnije je slao fotografiju svoje ruke sa šavovima i objasnio da je svaki šav slovo njenog imena.

Zbog opisanih događaja MUP PU Zrenjanin je 29.09.2017. godine naredio izricanje hitne mere tuženom, kojom mu je zabranjeno privremeno kontaktiranje žrtve nasilja u trajanju od 48 sati, počev od 29.09.2017. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu od 30.09.2017. godine produžene su hitne mere počev od 01.10.2017. godine na period od 30 dana.

Iz medicinske dokumentacije BB utvrđeno je da tokom 2017. godine nije mogla da spava, da je bila pod stresom, da je osećala pritisak u grudima koji se širio u vrat i gušio je. Bila je uznemirena, uplašena, anksiozna i napeta. Određena joj je dijagnoza F 430. I dalje se plaši tuženog kada vidi njegov poziv prođe je jeza, nije sigurna šta je on spreman da uradi (utvrđeno iz medicinske dokumentacije priložene u spisima).

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu Kn 59/18 od 08.04.2019. godine tuženi je oglašen krivim što je 28.09.2017. godine, kada je bio sposoban da shvati značaj svoga dela i upravlja svojim postupcima, drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrožavao spokojstvo i duševni integritet člana porodice svoje supruge BB, tako što je sa svog mobilnog telefona na mobilni telefon oštećene putem „Viber“ mreže slao poruke u crno-beloj tehnici sa uznemirujućom fotografijom svoje ruke sa nožem u ruci, kako ga drži na podlaktici, tako da je sečivo upereno prema pravcu osobe koja čita poruku i fotografiju osobe sa šubarom i grbom i dugom bradom, te ju je 29.09.2017. godine pozvao telefonom i rekao da je vrlo blizu ..., da je bolje da o tome ne obaveštava policiju, pri čemu je bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je delo zabranjeno, čime je izvršio krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, pa mu je izrečena uslovna osuda i utvrđena kazna zatvora u trajanju od 8 meseci, koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 godine nakon pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Tužbu za razvod braka i vršenje roditeljskog prava tuženi je podneo 24.02.2017. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 27.12.2017. godine. Od 2017. godine BB sa tuženim nema ni fizičke, ni verbalne kontakte.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud, primenom materijalnog prava iz čl. 197-200. Porodičnog zakona, ocenio da je zbog ponašanja tuženog prema supruzi BB opravdano određivanje mera zaštite od nasilja u porodici, bliže određenih u izreci pobijane presude, na period od godinu dana koji je ocenjen kao dovoljan da bi se postigla svrha određivanja te mere, s tim da se one mogu produžiti dok ne prestanu razlozi zbog kojih su određene.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Članom 197. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da nasilje u porodici, u skladu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice, a nasiljem u porodici u smislu stava 2. tač.1, 2. i 6. ovog člana, smatra se naročito, između ostalog, nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu i vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Ukoliko sud  utvrdi da postoji nasilje u porodici, ovlašćen je, da u smislu člana 198. Porodičnog zakona, odredi jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice, koje su određene taksativno, po sistemu enumeracije, tako da sud nije ovlašćen da odredi bilo koju drugu meru.

Zakonska definicija nasilja u porodici omogućava sveobuhvatnu zaštitu, sprečavanje i suzbijanje nasilja u porodici i obuhvata sve moguće vidove ispoljavanja nasilja tj. svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje kojim se ugrožavaju osnovne vrednosti ljudskog bića – njegov telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo. Ovako široko definisanje pojma nasilja u porodici je neophodno kako bi se omogućila pravovremena reakcija institucije sistema na nasilje u porodici, tj. određivanje mere zaštite od nasilja u porodici dok ono još uvek nije poprimilo teže oblike, jer se time može prekinuti proces eskalacije nasilja. Nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, drskost, bezobzirnost i zlonamernost su komponente nasilja u porodici, njegova suštinska obeležja, koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja. Ovi pojmovi predstavljaju tipične pravne standarde, čiju sadržinu sud treba da popuni svojim sudom vrednosti. Da bi kriterijumi za konkretizaciju ovih pravnih standarda doveli do adekvatne i prvovremene reakcije na nasilje u cilju njegovog sprečavanja, neophodno je da sud pokaže „nultu toleranciju“ na nasilje, što podrazumeva da se svako ponašanje koje odstupa od standarda „normalnog“ ophođenja i komunikacije sa članovima porodice kvalifikuje kao nasilje u porodici.

Imajući u vidu da su radnje tuženog prema supruzi BB kvalifikovane kao nasilje u porodici u krivičnom postupku, u kojem je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu Kn 59/18 od 08.04.2019. godine oglašen krivim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da je prema tuženom opravdano određivanje mera zaštite u porodici, i to zabrane približavanja BB, njenom mestu stanovanja (koje u cilju najboljeg interesa njihovog zajedničkog mal. deteta neće važiti u vreme kada je pravnosnažnim sudskim odlukama određeno održavanje ličnog kontakta tuženog sa detetom) i zabrane svakog daljeg uznemiravanja oštećene drskim, zlonamernim i bezobzirnim ponašanjem kojim bi se ugrozio njen telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo, iz člana 198. stav 2. tač. 3, 4. i 5. Porodičnog zakona.

Pravilnost ocene drugostepenog suda o opravdanosti određivanja ovih mera se ne dovodi u sumnju zbog toga što je postupak u ovoj pravnoj stvari pokrenut tužbom Centra za socijalni rad. Odluka o osnovanosti tužbenog zahteva nije zasnovana na mišljenju ovog organa o svrsishodnosti tražene mere, već na činjenicama utvrđenim iz ostalih izvedenih dokaza u postupku, pre svega iz činjenica utvrđenih u krivičnom postupku koji je vođen protiv tuženog i okončan pravnosnažnom presudom kojom je tuženi oglašen krivim, a kojom je u smislu člana 13. ZPP sud vezan u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti, kao i iz medicinske dokumentacije oštećene u pogledu straha i uznemirenosti koje zbog ponašanja tuženog prema njoj u braku i nakon prestanka zajednice života i dalje oseća.

Neosnovani su navodi tuženog kojima, s pozivom na činjenicu da od 2017. godine BB sa tuženim nema ni fizičke, ni verbalne kontakte, osporava opravdanost određivanja mera zaštite od nasilja u porodici.

Izvršeno porodično nasilje, bez obzira na intenzitet i oblik ispoljavanja, dovoljan je razlog za izricanje mera porodično pravne zaštite, pri čemu treba imati u vidu da porodično nasilje, po pravilu, ima uzlaznu liniju u vidu oblika ispoljavanja i posledica koje izaziva, zbog čega je neophodno izricanje mera zaštite onda kada nasilje još uvek nije poprimilo teže oblike. Takođe, izricanju mera zaštite od porodičnog nasilja ima mesta i u periodu „primirja“. Svrha zaštitnih porodično pravnih mera jeste da se njihovom primenom spreči ponovno izvršenje nasilja u porodici, da se obezbedi nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okolnosti koje pogoduju i podstiču ponavljanje nasilja, odnosno izvršenje drugih vidova nasilja. Koja mera zaštite će se izreći zavisi od konkretne radnje koja predstavlja nasilje u porodici, opasnosti koja se tom radnjom izaziva, uznemirenosti člana porodice za tako preduzete radnje, njegove ugroženosti, kao i procene stepena opasnosti od ponovljenog nasilja. Mišljenje same žrtve o stepenu opasnosti koja joj preti takođe utiče na sam izbor mere zaštite koja će u konkretnom slučaju biti određena, jer upravo je žrtva ta kojoj se zaštita pruža, tako da njena subjektivna procena, zasnovana na iskustvu, predstavlja ključni faktor prilikom izbora mere zaštite koja će u svakom konkretnom slučaju biti određena.

S obzirom na konačan uspeh stranaka u sporu, ali i na razloge pravičnosti iz člana 207. Porodičnog zakona, pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić