U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Kozomora, advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2317/20 od 05.11.2020. godine, u sednici veća dana 24.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2317/20 od 05.11.2020. godine, tako što SE ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 9324/2019 od 24.06.2020. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima spora.

OBAVEZUJE SE tuženi da isplati tužilji naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 9324/2019 od 24.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbačen je prigovor stvarne nenadležnosti tog suda, stavom drugim izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev i stavom trećim obavezan tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete u vidu manje isplaćene zarade ili neisplaćene zarade u periodu od 24.10.2013. godine do 30.04.2018. godine isplati iznos od 1.506.123,92 dinara sa zateznom kamatom počev od 13.07.2018. godine do isplate, iznos od 607.779,23 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate na glavnicu duga od 1.506.123,92 dinara za period od 24.10.2013. godine do 30.07.2018. godine, te da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 151.050,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tražena isplata zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 30.04.2018. godine do 31.07.2018. godine i isplata zakonske zatezne kamate na iznos od 607.779,23 dinara počev od 30.07.2018. godine do isplate. Stavom petim izreke, odlučeno je da se tužilja AA oslobađa od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2317/20 od 05.11.2020. godine usvojena je žalba tuženog i presuda prvostepenog suda je preinačena u pobijanom usvajajućem delu, (stavovi 2 i 3 izreke presude) tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete u vidu manje isplaćene zarade ili neisplaćene zarade u periodu od 24.10.2013. godine do 30.04.2018. godine isplati iznos od 1.506.123,92 dinara za period od 24.10.2013. godine do 30.07.2018. godine, da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 151.050,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 9.900,00 dinara. Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka. Obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 112.661,24 dinara u roku od 15 dana.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), pa je ispitao pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu, u granicama propisanim članom 408. ZPP, i našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parnčinog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, a bitna povreda iz stava 2. tačka 12. istog člana ZPP nije predviđena kao dozvoljeni razlog za izjavljivanje revizije odredbom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena na Fakultetu Tehničkih nauka u Novom Sadu i obavljala poslove ... od 2000. godine. Početkom 2007. godine tužilji je utvrđena dijagnoza lajmske bolesti, tuženom je podnela zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju 30.03.2007. godine, koji je odbijen jer nije bilo završeno lečenje, zatim zahtev podnela 15.10.2007. godine po kojem je organ veštačenja tuženog konstatovao da i dalje lečenje nije završeno i da se tužilja javi u martu 2008. godine sa novim nalazom neurologa, u skladu sa kojim uputom je tužilja ponovo tuženom podnela zahtev 28.03.2008. godine po kojem je prvostepeni organ veštačenja tuženog dao nalaz, ocenu i mišljenje 30.06.2008. godine u kome je konstatovano pod tačkom 4) da je glavna bolest Mb. Lime, Atrophio cerebri, Sindroma depressivum, Tachiarrrhythmia paroxismalis, Amenorrhea sec, a u tački 6) ocenio da na dan 30.06.2008. godine postoji potpuni gubitak radne sposobnosti kao i na dan 30.06.2008. godine, da je uzrok invalidnosti bolest i da će se kontrolni pregled obaviti u roku od dve godine (član 96. stav ZOPIO).

Na osnovu nalaza, ocene i mišljenja svog organa veštačenja, tuženi je 29.07.2008. godine doneo privremeno rešenje kojim se tužilji utvrđuje od 30.06.2008. godine potpuni gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti, utvrđuje pravo na invalidsku penziju od 30.06.2008. godine u iznosu od 13.822,46 dinara mesečno i isplata. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je nalazom, mišljenjem i ocenom prvostepenog organa veštačenja Fonda od 30.06.2008. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti od 30.06.2008. godine za trajno, kao posledica bolesti, a da se pravo na penziju utvrđuje privremenim rešenjem iz razloga što nisu utvrđeni podaci o stažu i zaradama odnosno osnovicama osiguranja za 2007. i 2008. godinu i nije objavljena prosečna zarada u Republici za 2008. godinu. Rešenje je postalo pravnosnažno 14.08.2008. godine. U rešenju nije navedeno da osiguranik ima kontrolni pregled.

Po prijemu rešenja Fonda od 29.07.2008. godine, Fakultet Tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu doneo je 28.08.2008. godine rešenje da zaposlenoj AA raspoređenoj na poslovima ..., po sili zakona prestaje radni odnos dana 31.08.2008. godine, kada je poslodavcu dostavljeno pravnosnažno rešenje o gubitku radne sposobnosti.

Iste bolesti su kod tužilje konstatovane u nalazu, oceni i mišljenju organa veštačenja tuženog 29.10.2010. godine, uz datu ocenu o uticaju na radnu sposobnost gde je navedeno da je tužilja unazad nekoliko godina pod kontrolom neuropsihijatra, interniste i infektologa, da su obavljeni i rehabilitacioni tretmani u dve banje, da su prisutne i tegobe u okviru izraženog cervikalnog sindroma i poremećaja srčanog ritma, da je u neurološkom nalazu prisutna blaga levostrana lateralizacija na nivou tetiv.rehol., u psihičkom stanju se registruje depresivni afekat uz izražene somatofobične tegobe i pad voljno nagonskih dinamiziama, i da je zauzeto mišljenje da i dalje postoji potpuni gubitak radne sposobnosti i da je isti postojao i u julu 2010. godine. Tuženi je 29.11.2010. godine doneo rešenje da se tužilji produžava pravo na invalidsku penziju utvrđenu rešenjem od 22.07.2009. godine, a da će se kontrolni pregled obaviti u oktobru 2012. godine. Organ veštačenja tuženog je 11.03.2013. godine dao nalaz, ocenu i mišljenje da i dalje postoji potpuni gubitak radne sposobnosti kod tužilje i da je postojao i oktobra 2012, kao i na dan 30.06.2008. godine.

U sledećem nalazu, oceni i mišljenju organa veštačenja tuženog od 11.06.2013. godine navedene su bolesti, kao i da se ocena radi prema primedbi prethodne medicinske kontrole od 28.05.2013. godine, da je posle zadnjeg veštačenja tužilja ambulantno lečena i praćena, utvrđeno poboljšanje zdravstvenog stanja i da je ona sposobna za rad, te konstatovano da na dan pregleda u FD PIO Beograd 09.05.2013. godine ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti, a do 09.05.2013. godine je postojao. Tuženi je 11.07.2013. godine doneo rešenje da tužilji prestaje pravo i obustavlja se isplata invalidske penzije utvrđene rešenjem od 22.07.2009. godine sa danom 08.05.2013. godine. Žalba tužilje protiv ovog rešenja je odbijena rešenjem od 24.10.2013. godine, tužba u upravnom sporu odbijena presudom Upravnog suda U 18768/13 od 05.09.2014. godine, a ustavna žalba odbačena rešenjem Ustavnog suda Už. 8003/14. Tuženi je doneo rešenje 04.06.2015. godine kojim je tužilji, korisniku prava na invalidsku penziju, utvrdio više isplaćeni iznos penzije u visini od 31.8629.10.2010. godine 7,24 dinara za period od 09.05.2013. godine do 30.06.2013. godine, te naveo da će se povraćaj više isplaćenih iznosa rešiti u posebnom postupku.

Tužilja se obratila Fakultetu Tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, kao svom bivšem poslodavcu, koji joj je u oktobru 2014. godine omogućio da zasnuje radni odnos na određeno vreme u trajanju od šest meseci, na radnom mestu ..., na tim poslovima je radila godinu i po dana, potom u periodu porodiljskog odsustva jedne zaposlene radila u ... i po njenom povratku na rad opet radila na poslovima ..., a od oktobra 2017. godine na poslovima u ..., sve po ugovoru na određeno vreme koji se produžava na svakih šest meseci. Na osnovu veštačenja je utvrđeno da bi tužilja da je ostala da radi kod poslodavca FTN ostvarila neto zaradu u visini od 3.293.389,07 dinara, da pozitivna razlika između zarade koju bi primila u visini zarade uporednog radnika i primljenih zarada iznosi 1.506.123,92 dinara, a zatezna kamata obračunata proporcionalnom metodom za period veštačenja od 24.10.2013. godine do 30.04.2018. godine iznosi 607.779,23 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužilji naknadi štetu u utvrđenoj visini izgubljene zarade od 1.506.123.92 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, obračunatom za period od 24.10.2013. godine do 30.07.2018. godine u iznosu od 607.779,23 dinara i nadalje sa kamatom koja teče na glavnicu duga od 1.506.123,92 dinara počev od 31.07.2018. godine do isplate, nalazeći da je u tom delu tužbeni zahtev osnovan. Zaključak o odgovornosti tuženog za štetu, prvostepeni sud je zasnovao na činjenicama da je tuženi privremenim rešenjem od 29.07.2008. godine tužilji utvrdio od 30.06.2008. godine trajni potpuni gubitak radne sposobnosti kao posledicu bolesti, zbog čega je rešenjem poslodavca tužilji prestao radni odnos sa danom 31.08.2008. godine, koji je imala zasnovan na neodređeno vreme, a donošenjem rešenja od 11.07.2013. godine tuženi utvrdio tužilji prestanak prava na invalidsku penziju počev od 08.05.2013. godine, te da je donošenjem navedenih rešenja od strane tuženog nastupila šteta za tuženu čiju je visinu utvrdio. U pravnim razlozima sud se pozvao na regulativu važeću u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji, član 21. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/2003, 85/2005) kojim se definiše pojam potpunog gubitka radne sposobnosti kao promene u zdravstvenom stanju prouzrokovane povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada ili bolešću, koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom, zatim odredbe članova 33, 34. i 35. Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja RF PIO („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 59/2008, 75/2008), potencirajući značaj odredbe člana 35. stav 1. navedenog Pravilnika kojom je propisano na koji način i u kojem roku organ veštačenja u prvostepenom postupku određuje datum, odnosno rok za obavljanje obaveznog kontrolnog pregleda, uz ograničenje - najkasnije tri godine od dana utvrđivanja invalidnosti. Takođe, sud se pozvao na odredbu člana 176. stav 1. tačka 1. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/2005 i 61/2005) kojom je propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca ako je na način propisan zaoknom utvrđeno da je kod zaposlenog došlo do gubitka radne sposobnosti - danom dostavljanja pravnosnažnog rešenja o utvrđivanju gubitka radne sposobnosti. U slučaju tužilje upravo tako je i postupljeno kada joj je po ovom zakonskom osnovu radni odnos prestao od 31.08.2008. godine. Pozivom na odredbe člana 154. stav 1, član 155, član 172. stav 1. i član 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, tužilji je dosuđena naknada materijalne štete na teret tuženog, kao odgovornog za prouzrokovanje štete u vršenju svojih funkcija.

Drugostepeni sud je bio drugačijeg pravnog stanovišta držeći da je tužilja u više navrata inicirala pokretanje postupka podnošenjem zahteva za priznavanje prava na invalidsku penziju tuženom koji je sproveo proceduru, tužilja uredno javljala na kontrolne preglede koji su bili određivani, te da bez obzira na sadržinu rešenja tuženog postupci njegovih organa su ukazivali da će se invalidnost kod tužilje preispitivati periodično, kada će se i donositi odluka o daljem ostvarivanju prava tužilje po navedenom osnovu, kao i da takva ne samo mogućnost već i obaveza propisana članom 96. napred navedenog zakona i člana 35. navedenog Pravilnika, nema obeležja nezakonitog i nepravilnog rada, sledom čega je taj sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda. Ovo pre svega zato što drugostepeni sud ne uviđa pravni značja rešenja od 29.07.2008. godine kojim je tužilji utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti trajno i da po ostvarenju prava na invalidsku penziju, dalja odazivanja na kontrolne preglede nisu bila u funkciji ostvarivanja prava koje je već stečeno rešenjem od 29.07.2008. godine.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnov tužbenog zahteva postoji. Imajući u vidu sadržinu rešenja od 29.07.2008. godine, kao i da u dispozitivu rešenja nije navedeno - kontrolni pregled, radi se o stečenom pravu na invalidsku penziju prema članu 25. tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Posledica utvrđenja potpunog gubitka radne sposobnosti bio je prestanak radnog odnosa tužilji, na osnovu člana 176. stav 1. tada važećeg Zakona o radu. U daljem postupanju organa tuženog očitovala se nepravilnost koja je rezultirala uskraćivanjem isplate penzije od 08.05.2013. godine po rešenju donetom 11.07.2013. godine u postupku koji tužilja nije inicirala. Prema članu 35. stav 1. Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja RF PIO („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 59/2008, 75/2008), kao opšteg akta na čiju primenu upućuje član 96. tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, obavezan kontrolni pregled može biti određivan u okviru roka od tri godine od utvrđenja potpunog gubitka radne sposobnosti. Po isteku tog roka, ponovnu ocenu radne sposobnosti može zahtevati osiguranik odnosno provera je uslovljena isključivo inicijativom osiguranika, koje u ovom slučaju nije bilo. Nepravilan rad organa tužene postoji zato što je mimo inicijative osiguranika, posle više od tri godine od utvrđenja potpunog gutibka radne sposobnosti u 2008. godini, utvrdio postojanje radne sposobnosti tužilje i uskratio isplatu penzije, rešenjem donetim 11.07.2013. godine, nakon što je organ veštačenja tuženog u 2013. godine dao nalaz, ocenu i mišljenje o poboljšanju zdravstvenog stanja tužilje i da je ona sposobna za rad, a da je do 09.05.2013. godine kod nje postojao potpuni gubitak radne sposobnosti. Rešenje kojim je utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti trajno, doneto je 28.03.2008. godine u postupku iniciranom od strane tužilje. Tužilja nije inicirala postupak ponovne ocene radne sposobnosti. Ponovnu ocenu radne sposobnosti sproveo je tuženi, utvrđenjem o postojanju potpunog gubitka radne sposobnosti na dan 29.10.2010. godine, a zatim u 2013. godini po proteku roka u kom se kontrolni pregled mogao vršiti, kao i bez zahteva osiguranika.Takvim postupanjem i rešenjem donetim 11.07.2013. godine o obustavljanju isplate invalidske penzije, tuženi je prouzrokovao štetu koja je za tužilju nastala i za koju je odgovoran po principu odgovornosti za nepravilan rad organa na osnovu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nezavisno od okolnosti zakonitosti rešenja. U pogledu odgovornosti za štetu dovoljno da je rad organa bio nepravilan.

Pravilno je presudom prvostepenog suda, primenom člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, tužilji dosuđena naknada štete u visini razlike između zarade koju bi po redovnom toku stvari ostvarila i primanja koja je ostvarivala u periodu od 24.10.2013. godine do 03.04.2018. godine, u kome penziju nije ostvarivala, obzirom da joj je po rešenju tuženog od 11.07.2013. godine isplata obustavljena sa danom 08.05.2013. godine.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen i odlučeno o troškovima postupka.

Tužilja je u postupku po reviziji uspela i ostvaruje pravo na naknadu opredeljeno traženih troškova za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, o čemu je ovaj sud odlučio na osnovu člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić