Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno, preko svojih punomoćnika, izjavili revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 i 11/09) u vezi sa odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...55/14) i utvrdio da su revizije tužilaca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Odeljenja za urbanizam i komunalno stambene poslove tužene od 10.09.2002. godine, tužiocu AA dozvoljeno je da izgradi privremeni objekat – diskoteku na kp. br. .../... KO ... . Rešenje je imalo važnost do privođenja prostora planiranoj nameni, a najduže za vreme od godinu dana od dana izdavanja urbanističke dozvole 16.07.2002. godine, a rešenjem istog odeljenja od 30.09.2002. godine tužiocu je izdata upotrebna dozvola predmetnog privremenog objekta – diskoteke, ukupne površine 1039,32 m2. Tužiocu AA je u upravnom postupku, a po proteku navedenog roka, naloženo rušenje objekta, ostavljen mu je rok za dobrovoljno izvršenje te obaveze u dva navrata (zaključcima od 14.04.2004. godine i 08.06.2004. godine) po kojima tužilac nije postupio. Rušenje objekta izvršeno je 22.06.2004. godine od strane DOO „Alkavez Ing“, koje je bilo najpovoljniji ponuđač u postupku za javnu nabavku, koji je sprovela tužena povodom rušenja predmetnog objekta i ugovorom od 16.06.2004. godine regulisana su međusobna prava i obaveze tužene kao naručioca radova i navedenog preduzeća kao izvođača. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka i više dopuna istog, utvrđeno je da je rušenje objekta izvršeno sečenjem metalne konstrukcije, električnih kablova, kanala za grejanje i ventilaciju, inventara bravarije, tako da je skoro sav utrošeni materijal u izgradnji objekta postao neupotrebljiv, uključujući i unutrašnju opremu, čime je nastala šteta usled nesavesnog i nestručnog rada izvršioca na poslovima rušenja. Visina štete utvrđena je odbijanjem od vrednosti objekata prema stanju pre rušenja (utvrđene na osnovu faktura koje je dostavio tužilac AA) vrednost ostatka materijala i opreme koji je ostao nakon rušenja, vrednosti amortizacije, troškova rušenja i procenta štete koja bi nastala i da je sam tužilac vršio rušenje objekta (30%), sve u vreme veštačenja i datih dopuna, u ukupnom iznosu od 18.285.741,25 dinara.

Sudskim poravnanjem zaključenim između tužilaca P 1870/10 od 04.04.2014. godine utvrđeno je da je BB suvlasnik opisanog objekta u visini od 33,3%.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca delimično osnovan, sa pozivom na odredbe člana 172, 186, 189. stav 2. ZOO i člana 263. Zakona o opštem upravnom postupku, jer se propust tužene sastoji u tome što sa izvođačem radova nije ugovorila rušenje objekta prema projektu za rušenje i nije izvršila nadzor nad vršenjem radova, a rušenje je od strane izvođača izvršeno sečenjem, čupanjem i kidanjem delova objekta, suprotno pravilima struke, pa je odlučio kao u izreci svoje presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka je žalbe tužilaca odbio kao neosnovane, a žalbu tužene usvojio i preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, odbijajući tužbeni zahtev tužilaca, zauzimajući pravni stav da bi tužioci imali pravo na naknadu štete u vidu razlike između vrednosti predmetne metalne konstrukcije nakon pravilnog rušenja privremenog objekta i vrednosti konstrukcije koja je ostala nakon predmetnog rušenja, ali da tužioci visinu te vrednosti nisu dokazali, zbog čega je njihov tužbeni zahtev neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavka ove odgovornosti je da je šteta prouzrokovana građanima ili pravnim licima, da je pričinjena od strane državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, da postoji uzročna veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete i da je šteta nastupila zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Nezakonit rad se manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanjem njihove primene ili kao radnja protivna običajima i pravilima norme, dok nepravilan rad predstavlja radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe ili delatnosti, kojim je nekome pričinjena šteta. Za štetu po ovom osnovu država odgovara po pravilima o objektivnoj odgovornosti. Prema članu 263. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku kada postoji mogućnost da se izvršenje sprovede na više načina i primenom raznih sredstava, izvršenje će se sprovesti na onaj način i primenom onog sredstva koji dovodi do cilja, a koji su po izvršenika najblaži.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju sprovedeno je izvršenje rešenja kojim je tužiocu naloženo rušenje predmetnog privremenog montažnog objekta. Rušenje je izvršeno na osnovu konačnog akta nadležnog organa od strane ovlašćenog lica u zakonitoj proceduri, preduzimanjem radnji koje su predstavljale obavezu tužioca, ali ih tužilac u ostavljenom roku nije izvršio. Tuženi je radnju izvršenja, koja predstavlja obavezu tužioca – izvršenika sproveo na jedini mogući način rušenjem bespravno sagrađenog objekta, usled čega se postupanje tužene na osnovu zakonskih ovlašćenja ne može smatrati nezakonitom radnjom organa tužene.

Odgovornost za pretrpljenu štetu je prvenstveno na strani tužioca zbog nepostupanja po rešenju građevinskog inspektora od 23.12.2003. godine da sam izvrši rušenje predmetnog objekta kao bespravno izgrađenog u ostavljenom roku za dobrovoljno izvršenje u dva navrata (zaključcima od 14.04.2004. godine i 08.06.2004. godine), a odgovornost tužene postoji samo ukoliko je pri sprovođenju izvršenja primenjena prekomerna sila koja se mogla izbeći i ako je tokom izvršenja izostala potrebna profesionalna pažnja.

Upravo je, po oceni ovog suda, ostalo nerazjašnjeno da li je pri sprovođenju predmetnog izvršenja primenjena prekomerna sila koja se mogla izbeći ili ne, odnosno da li je predmetni privremeni montažni objekat mogao biti demontiran, ili je bilo nužno sečenje delova istog, sve u smislu člana 263. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. U tom smislu nisu cenjena dopunska izjašnjenja veštaka data na ročištima pred prvostepenim sudom dana 03.04.2009. godine i 10.10.2017. godine. Nije utvrđeno ni da li su odmah nakon rušenja montažnog objekta, tužioci mogli da preuzmu metalnu konstrukciju, uređaje za grejanje i ventilaciju, rashladne vitrine, klima uređaje i ostalu demontiranu opremu (smeštenu u prostorijama „...“) i na taj način umanje štetu (koju trpe) ili ne, a ako su mogli, a nisu to učinili, ko odgovara za tu štetu uvećanu protekom vremena.

Od utvrđenja navedenih činjenica zavisi i ispunjenost uslova za pravilnu primenu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i donošenje pravilne i zakonite odluke, što je drugostepeni sud mogao učiniti jedino da je otvorio glavnu raspravu i postupio po članu 369. i članu 370. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 i 111/09, koji se primenjuje u konkretnom slučaju), a nije.

Sa iznetih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta.

U podnovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“broj 125/04 i 111/09) u vezi sa odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...55/14).

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić