Tužilac je podneo sudu odgovor na reviziju tužene, predlažući da se revizija odbije.

U konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu materijalne štete na poljoprivrednim kulturama tužioca, nastale usled elementarne nepogode (grada), pa Vrhovni sud nalazi da zbog protivrečnih odluka potrebno ujednačiti sudsku praksu, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac poljoprivrednog gazdinstva registrovanog kod nadležnog organa koje se nalazi na teritoriji katastarskih opština Vinča i Donja Šatornja na području opštine Topola. Dana 30.07.2014. godine tu teritoriju je pogodilo nevreme pa je tužilac zbog grada pretrpeo štetu kada mu je na taj način uništen zasad jabuka i breskvi. Za sistem odbrane od grada bio je zadužen Sektor za vanredne situacije MUP-a RS, ali tom prilikom nadležni radarski centar nije strelcima izdao naredbu za ispaljivanje raketa, koje su bile nabavljene (i u čijoj nabavci je, između ostalih, i tužilac učestvovao). Ukupna šteta koja je ovom prilikom nastala na kulturama tužioca, procenjena je od strane Komisije za procenu štete od elementarnih nepogoda Opštine Topola, u visini od 2.233.115,00 dinara. Navedeni iznos tužilac potražuje tužbom u ovoj pravnoj stvari.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i tuženu obavezali da tužiocu plati 2.233.115,00 dinara, odnosno ceo iznos utvrđene štete nastale od elementarne nepogode, nalazeći da je tužena pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari i odgovorna da tužiocu naknadi nastalu stvarnu štetu na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), u obimu - visini utvrđenoj izveštajem nadležne komisije na osnovu člana 185. ZOO. Ovo iz razloga što je tužena bila u obavezi da preko svojih nadležnih organa, u koje spada MUP i nadležni za to Sektor za vanredne situacije, organizuje i preduzme aktivnosti i mere iz sistema protivgradne zaštite u smislu članova 4, 8, 11. i 28. Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br. 11/09 i 92/11) za koje je utvrđeno da ih nije preduzela. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da bi u konkretnom slučaju bilo reči o solidarnoj odgovornosti Republike Srbije i jedinice lokalne samouprave, čija je nadležnost u zaštiti od elementarnih i drugih većih nepogoda propisana članom 20. tačka 19. Zakona o lokalnoj samoupravi, te da stoga nadležnost organa jedinice lokalne samouprave ne isključuje odgovornost tužene već upućuje na zaključak o solidarnoj odgovornosti u smislu odredbe člana 206. ZOO u skladu sa kojom oštećeni ima pravo izbora od koga će zahtevati naknadu štete.

Po stanovištu ovoga suda, pravilno je izloženo stanovište nižestepenih sudova da je tužena odgovara za nastalu štetu po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 172. ZOO zbog nepreduzimanja mera za aktiviranje sistema protivgradne zaštite. Odredbama Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br.44/14), određeno je da su poslovi protivgradne zaštite u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljaju se preko Sektora za vanredne situacije. Iako sezona odbrane od grada u Republici Srbiji počinje 15. aprila, a završava se 15. oktobra, organ tužene je 30.07.2014. godine, u uslovima postojanja gradonosnih oblaka i opasnosti od grada, propustio da strelcima naredi da dejstvuju u cilju zaštite materijalnih dobara stanovnika Opštine Topola, zbog čega odgovara za štetu koja je tužiocu ovom prilikom naneta. Pri tom, pojava gradonosnih oblaka se, u meteorološkom smislu, može predvideti i preduzimanjem odgovarajućih mera šteta u pretežnom delu sprečiti, zbog čega, suprotno navodima revizije, grad ne predstavlja višu silu da bi tužena, u smislu članu 177. ZOO, bila oslobođena od odgovornosti jer se pojava gradonosnih oblaka u meteorološkom smislu može predvideti i šteta u pretežnom delu sprečiti. Pravilno je takođe ocenjeno da bi za štetu mogla biti odgovorna i opština po odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi i da bi njihova odgovornost bila solidarna po članu 206. ZOO. Kod solidarne odgovornosti oštećeni ima pravo izbora u smislu člana 414. ZOO, ali je tužilac izvršio optiranje podnošenjem tužbe protiv tužene Republike Srbije, pa bi njeno isticanje o odgovornosti opštine bilo od uticaja u eventualnoj regresnoj parnici ovde tužene i opštine, a ne u ovoj parnici.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom utvrđeno da tužena Republika Srbija jeste pasivno legitimisana i time u obavezi da tužiocu naknadi štetu nastalu na poljoprivrednim kulturama, usled dejstva elementarne nepogode, izazvane gradom i olujnim vetrom.

Međutim, odredbom člana 192. stav 1. ZOO, propisano je pravilo o podeljenoj odgovornosti, po kome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. To u konkretnom slučaju znači da je i tužilac, kao oštećeni, bio u obavezi da preduzme određene mere radi sprečavanja ili smanjenja štete koju mogu da izazovu gradonosni oblaci i grad, s obzirom da je realno pretpostaviti da u toku godine može doći do ove vrste nepogode i izazivanja štete na poljoprivrednim kulturama. Ukoliko to (tužilac, kao oštećeni) nije učinio, štetnik odgovara samo u delu koji tužilac (oštećeni) svojim radnjama nije mogao sprečiti.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o visini naknade štete propustili da cene činjenicu da protivgradna zaštita, čak i da su preduzete mere, ne bi bila uspešna u potpunosti, jer po mišljenju stručnih institucija ona obezbeđuje uspešnost do 70% zaštite, a što i tužena ističe u reviziji (da prema podacima koji su javno dostupni i koje objavljuje Republički hidrometeorološki zavod, pa predstavljaju opšte-poznate činjenice koje se ne moraju dokazivati, procenat uspešnosti protivgradne zaštite iznosi 70%). U toku postupka tužena je ukazivala na postojanje doprinosa tužioca za nastalu štetu, jer pored protivgradnih raketa postoje i drugi, savremeniji i efikasniji načini odbrane od grada, koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač. Ocenjujući istaknuti prigovor podeljene odgovornosti, nižestepeni sud nalazi da je isti neosnovan, te je tužena obavezana da nastalu štetu tužiocu naknadi u celosti.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, zbog čega je Vrhovni sud, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, te utvrditi da li je tužilac preduzeo odgovarajuće mere zaštite od grada (između ostalog i postavljanje protivgradne mreže) i mere umanjenja štete (da li je osigurao od štete svoje poljoprivredne zasade) i zavisno od toga će oceniti da li i u kom procentu postoji doprinos tužioca u nastanku materijalne štete, a potom, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka budući da zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković