U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca – protivtuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Zvonar, advokat iz ..., protiv tužene – protivtužilje BB iz ..., čiji je punomoćnik Predrag Vasović, advokat iz ..., radi činidbe i utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene – protivtužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 827/20 od 10.02.2022. godine, u sednici održanoj dana 08.03.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene-protivtužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 827/20 od 10.02.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca – protivtuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 827/20 od 10.02.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene – protivtužilje i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 950/14 od 14.03.2019. godine, a odbijeni su zahtevi obe parnične stranke za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Presudom Višeg suda u Beogradu, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je naloženo tuženoj da poruši građevinski objekat – porodičnu stambenu zgradu gabarita 71 m2, bespravno izgrađenu na kat. parceli .., koja je upisana u LN .. KO ... i da predmetno zemljište na kome je objekat podignut vrati u prvobitno stanje. Stavom drugim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tužene – protivtužilje kojim je tražila da sud utvrdi da je ona stekla vlasništvo na objektu – porodičnoj stambenoj zgradi u ul. ... broj .. izgrađenoj na zemljištu – njivi Nove ..., površine 860 m2 – kat. parcela .. upisanoj u LN .. KO ..., kao i da je stekla vlasništvo na osnovu održaja na istoj katastarskoj parceli na kojoj je predmetni objekat izgrađen, što je tužilac – protivtuženi dužan da prizna i trpi da se ona upiše kao vlasnik navedenih nepokretnosti u katastru nepokretnosti. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 515.110,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena- protivtužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac - protivtuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava istog.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju se neosnovano ukazuje revizijom. Bez uticaja je revizijski navod da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. citirane zakonske odredbe na koju se opisno ukazuje, jer ta povreda ne može biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena – protivtužilja je najranije od 1970. godine u posedu katastarske parcele .. KO ... koja je u to vreme bila vlasništvo Republike Srbije, a kao njen korisnik u katastru nepokretnosti je bio upisan raniji vlasnik tužiočev deda VV, a nakon njegove smrti tužiočev otac sada pok. GG. Na toj katastarskoj parceli tužena – protivtužilja je započela gradnju objekta za koji je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke i njegovih dopunskih izjašnjenja utvrđeno da nije izgrađen, odnosno da ovaj objekat u građevinskom smislu predstavlja nezavršeni porodični stambeni objekat, iako ga ona sa članovima svoje porodice koristi u svrhu stanovanja. Tužena – protivtužilja nikada nije proveravala ko je upisan kao vlasnik ovog zemljišta, niti je o tome pitala svog oca za koga tvrdi da joj je parcelu koju je dobio od rođake DD dao „u miraz“, niti je ikada videla papir koji bi predstavljao dokaz o vlasništvu njenog oca na toj kat. parceli. Tužiočev otac je svojevremeno u njegovom prisustvu 1999. godine upozoravao tuženu da je započela gradnju na njegovom zemljištu, a tužilac je zbog toga podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari, dana 23.05.2013. godine. Prema izvodu iz LN br. .. KO ..., utvrđeno je da je parcela .. upisana kao zemljište pod zgradom – objektom površine 71 m2, i to njiva četvrte klase površine 7 a 89 m2, odnosno ukupno 8 a i 60 m2, kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini, sa pravom korišćenja AA i ĐĐ u obimu udela od po ½ (po osnovu nasleđa iza smrti pok. GG). U „B“ listu istog uloška upisana je porodična stambena zgrada sa statusom objekta izgrađenog bez odobrenja za gradnju i bez utvrđenog vlasnika, odnosno držaoca. Pravnosnažnim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu broj 4249/12 od 22.06.2012. godine (koje je ispravljeno rešenjem istog suda od 15.08.2012. godine) utvrđeno je da zaostavštinu pok. ĐĐ iz ... čini između ostalog, pravo vanknjižne svojine sa udelom od ½ idealnih delova kat. parcele broj .. njiva Nove ... površine 8,48 a i za naslednika na njenoj zaostavštini je po zakonskom osnovu nasleđivanja oglašen njen sin AA - ovde tužilac. Takođe je utvrđeno da je tužena lično 2012. godine podnosila zahtev nadležnom katastru nepokretnosti za promenu namene navedene katastarske parcele i ucrtavanje objekta.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za činidbu – da tužena poruši građevinski objekat utvrđenih gabarita bespravno izgrađen na njegovoj kat. parceli čime bi mu se to zemljište vratilo u prvobitno stanje, budući da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 25. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji ovlašćuje vlasnika zemljišta da od graditelja to zahteva s obzirom na to da je tužena morala znati da gradi na tuđem zemljištu. Prema izloženim razlozima neubedljivi su njeni navodi da je bez ikakvih papira bila u ubeđenju da je rođak DD dala zemljište njenom ocu „i to je tako ostalo“.

Nižestepeni sudovi su odlučujući o tužbenom zahtevu pravilno ocenili da je reč o zahtevu koji spada u sudsku nadležnost jer se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu za koji je u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku nadležan sud, pa nije reč o upravnoj stvari uklanjanja objekta u smislu članova 167. i 171. Zakona o planiranju i izgradnji.

Takođe su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo zauzevši stanovište da je neosnovan protivtužbeni zahtev tužene – protivtužilje za utvrđivanje prava vlasništva na objektu i navedenoj kat. parceli – njivi, budući da ona nije bila savesni graditelj jer je znala da gradi na tuđem zemljištu, odnosno da ta činjenica nije mogla ostati nepoznata i da saglasno tome, nije mogla steći pravo svojine primenom odredbe člana 24. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Pored toga, prvostepeni sud je zaključio da je reč o zemljištu koje je u vreme kada je tužena stupila u posed predstavljalo vlasništvo Republike Srbije i na tom zemljištu se sve do Novela Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa koje su stupile na snagu 04.07.1996. godine nije moglo steći pravo svojine održajem, čak i pod pretpostavkom savesnosti držaoca, pa od tada do podnošenja protivtužbe nije protekao rok iz člana 28. stav 4. citiranog zakona. Zaključak o nesavesnosti tužene-protivtužilje prihvatio je i drugostepeni sud u pobijanoj presudi, ukazujući da je ona lično 2012. godine podnosila zahtev za promenu namene zemljišta i ucrtavanja objekta u katastru nepokretnosti, a da su prava vlasnika i korisnika sve vreme bila upisana u javnu knjigu, pa dostupnost podataka o upisima vodi zaključku da činjenica gradnje na tuđem zemljištu tuženoj nije mogla ostati nepoznata.

Takođe je ocenio da se kod činjenice da sporni objekat nije završen, neosnovano ukazuje na to da je tužilac prekludiran u pravu na zaštitu traženu tužbom podnetom u smislu člana 24. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, budući da u konkretnom slučaju gradnja nije završena, pa nije istekao rok od 10 godina od završene izgradnje.

Prihvatajući u potpunosti izloženu argumentaciju nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ukazivanjem da tužena – protivtužilja nije znala niti je mogla znati da gradi na tuđem zemljištu iz već izloženih razloga. S obzirom na to da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke pouzdano utvrđeno da predmetni objekat nije završen u građevinskom smislu, odnosno da u tom smislu predstavlja nezavršeni porodični stambeni objekat, to se neosnovano u reviziji ponavlja da je tužilac propustio rok da zahteva sudsku zaštitu koja mu ne pripada usled isteka objektivnog roka od 10 godina od dana završetka izgradnje objekta – kuće u smislu već citirane zakonske odredbe. Pogotovo što bi ovlašćenje za vlasnika zemljišta da zahteva naknadu vrednosti zemljišta (u tom objektivnom roku) proizašlo za situaciju iz stava 1. istog člana, onda kada je graditelj savestan, odnosno kada nije znao niti je mogao znati da gradi na tuđem zemljištu, što nije konkretni slučaj.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Odluka kao u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer je reč o troškovima koji nisu bili potrebni radi vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić