Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3009/22 od 14.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje, a usvojena žalba tuženog, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo obavezivanje tuženog da tužilji na ime povrede nužnog naslednog dela na nepokretnostima upisanim u Listu nepokretnosti ... (sada ...) KO ..., isplati iznos od 401.403,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom u visini referente kamatne stope NBS uvećane za 8% poena počev od donošenja prvostepene presude 08.04.2022. godine do isplate, a tužilja obavezana da tuženom na ime parničnih troškova isplati iznos od 340.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a potvrđena u delu kojim je odbijen eventualni tužbeni zahtev. Stavom drugim, izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova drugostepenog parničnog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu tropkova postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni Glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, baba tužilje VV (umrla ...2012. godine) i deda tužilje GG (umro ...2013. godine) imali su dva sina: sada pok. oca tužilje koji je preminuo pre roditelja (...2012. godine) i tuženog. U vreme smrti, tužiljini baba i deda nisu imali imovine na svoje ime (koja činjenica nije bila sporna među strankama), jer su njome raspolagali u korist svojih sinova za života (ugovorima o poklonu). Najpre su 1974. godine kupili na ime oba sina (otac tužilje je tada bio maloletan) kat. parcelu ... KO ... sa jednakim udelima (ugovor o kupoprodaji overen pred nadležnim sudom 03.12.1975. godine) i na istoj sa starijim sinom – ovde tuženim sagradili kuću i ostale objekte koji se nalaze na toj kat. parceli (..., ulica ... br. ...). Novac za izgradnju dao je deda tužilje. Na osnovu dogovora koji je postojao u porodici, otac tužilje je 1984. godine poklonio bratu – ovde tuženom svojih 1/2 idealna dela na ovoj kat. parceli (ugovor o poklonu overen pred nadležnim sudom 26.09.1984. godine). Tuženi se potom upisao u Listu nepokretnosti ... KO ... kao vlasnik sa 1/1 kuće i ostalih objekata u ... (ulica ... br. ...) postojećih na predmetnoj kat. parceli. Nakon toga, 1984. godine baba i deda tužilje poklonili su ocu tužilje kuću u ... (ulica ... br. ...) i tri kat. parcele koje su činile okućnicu: .../... površine 55 m2, .../... površine 23 ara 62 m2 i .../... površine 43 m2, upisanih u zkul ... KO ... (ugovor o poklonu overen kod nadležnog suda 26.09.1984. godine).

Tuženi (koji je živeo u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima) obrađivao je, sa ocem, poljoprivredno zemljište u vlasništvu roditelja i starao se o njihovim potrebama. Nakon što im je mlađi sin oboleo, baba i deda tužilje su radi obezbeđenja nege u starosti pokloni starijem sinu – ovde tuženom svoje poljoprivredno zemljište, otac ukupno 15 kat. parcela, a majka 2 kat. parcele (ugovor o poklonu od 16.08.2012. godine, overen kod nadležnog suda pod Ov .../...). Ovaj ugovor o poklonu poslužio je tuženom za upis prava svojine u njegovu korist na predmetnim kat. parcelama u Listu nepokretnosti ... KO ... (sada List nepokretnosti ... KO ...). Tuženi je u celosti snosio troškove sahrana svog brata (oca tužilje) i roditelja (babe i dede tužilje) i izdavanja svih podušja. Nakon smrti oca tužilje, raspravljana je njegova zaostavština koju je činilo pravo svojine na kući u ... (ulica ... br. ...) i tri kat. parcele koje čine okućnicu (upisanih u List nepokretnosti ... KO ...), na kojoj je za naslednike oglašeno njegovo troje dece sa po 1/3 idealna dela (među kojima i tužilja).

Veštačenjem preko veštaka građevinske, ekonomsko finasijske i poljoprivredne struke utvrđeno je da je tržišna vrednost poklonjenih nekretnina na dan 16.08.2012. godine (u vreme zaključenja predmetnog ugovora o poklonu poljoprivrednog zemljišta između babe i dede tužilje kao poklonodavaca i tuženog kao poklonoprimca), iznosila i to: nekretnina u ..., ulica ... br. ... (koji su baba i deda tužilje poklonili ocu tužilje 1984. godine) 6.825.550,33 dinara kao protivrednost iznosa od 58.099,18 evra; nekretnina u ..., ulica ... br. ... (kojom su baba i deda tužilje stambeno obezbedili tuženog 1979. godine) 1.878.131,61 dinar kao protivrednost iznosa od 15.986,82 evra, a poljoprivrednog zemljišta, List nepokretnosti ... (sada ...) KO ... (koji su baba i deda tužilje poklonili tuženo predmetnim ugovorom o poklonu 2012. godine) 12.319.240,20 dinara. Prosečna tržišna vrednost troškova sahrane i izdatih podušja ocu, babi i dedi tužilje iznosila je 6.825.550,33 dinara kao protivrednost 5.572,06 evra (nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko finansijske struke-druga varijanta koju je prvostepeni sud prihvatio).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio glavni tužbeni zahtev (stvarno pravne prirode), a delimično usvojio eventualni tužbeni zahtev (obligaciono pravne prirode), s pozivom na članove 42. i 48. Zakona o nasleđivanju, nalazeći da je učinjenim ugovorima o poklonu povređen nužni nasledni deo tužilje predmetnim ugovorom o poklonu poljoprivrednog zemljišta iz 2012. godine za iznos od 403.015,56 dinara (očiglednom omaškom u računanju i pisanju navedeno 401.402,50 dinara), koji joj je dosudio, a preko tog iznosa do ukupno traženog iznosa od 924.156,22 dinara odbio, kao neosnovan (preciziran na ročištu od 14.12.2021. godine). Zaključio je da ostavinsku masu pok. babe i dede tužilje čini razlika vrednosti poklonjenog poljoprivrednog zemljišta tuženom (po predmetnom ugovoru o poklonu iz 2012. godine) od 12.319.240,20 dinara i poklonjene kuće (uključujući i tri kat. parcele) ocu tužilje (po ugovoru o poklonu iz 1984. godine) od 6.825.550,33 dinara, što iznosi 5.493.689,77 dinara (očiglednom omaškom u pisanju navedeno 5.493.689,87 dinara). Shodno tome, nužni udeo tužilje od 1/12 dela ostavinske mase predstavlja nominalno iznos od 457.807,48 dinara (usled očigledne greške u računanju i pisanju navedeno 455.976,25 dinara). Od ovog iznosa oduzeo je troškove sahrane oca tužilje, kao i babe i dede tužilje, sa svim podušjima, u iznosu od 54.791,92 dinara (usled očgledne omaške u računanju i pisanju navedeno 54.572,75 dinara) kao 1/12 dela iznosa od 657.503,08 dinara (u varijanti nalaza veštaka koju je prihvatio), koje troškove je u celosti snosio tuženi, sa kojim udelom je tužilja kao nužni naslednik u obavezi da učestvuje, došavši tako do iznosa od 403.015,56 dinara.

Drugostepeni sud je, s pozivom na članove 39. stavovi 1. i 3., 40. stavovi 1., 2. i 3., 42. i 48. Zakona o nasleđivanju, zaključio da je neprihvatljiv metodološki obračun na osnovu kojeg je prvostepeni sud izveo zaključak da je nužni nasledni deo tužilje povređen predmetnim ugovorom o poklonu od 16.08.2012. godine. Drugostepeni sud je bio stava da prilikom ovog obračuna treba uzeti u obzir i vrednost poklona nepokretnosti koji je deda tužilje prvobitno učino tuženom 1974. godine (dajući novac za kupovinu placa na ime oba sina na kome je sagrađena kuća u ..., ulica ... ..., pošto je plac prvobitno kupljen na ime obojice sinova, a mlađi sin – otac tužilje je svoj suvlasnički deo poklonio tuženom. Prema tom obračunu, ukupna vrednost nekretnina koje su bile predmet poklona između sada babe i dede tužilje kao poklonodavaca, s jedne strane, i njihovih sinova: sada pok. oca tužilje i ovde tuženog iznosi ukupno 21.022.922,14 dinara (vrednost poklonjenih nekretnina ocu tužilje 6.825.550,33 dinara, vrednost nekretnine u kojima živi tuženi 1.878.131,61 dinar i vrednost poljoprivrednog zemljišta poklonjenog tuženom iznosi 12.319.240,20 dinara). Utvrđeni udeo od 1/12 idealnih dela tužilje u odnosu na tako utvrđenu ukupnu vrednost nekretnina koje su njeni deda i baba (po ocu) poklonili sinovima iznosi 1.751.910,17 dinara, dok vrednost poklona njenom ocu, umesto koga ona dolazi na nasleđe, iznosi 6.825.550,33 dinara, tako da je vrednost ranije izvršenog poklona njenom ocu veća od vrednosti njenog nužnog naslednog dela pa nema povrede nužnog dela, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu eventualnog tužbenenog zahteva i odbio ga kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepena presuda u pobijanom delu zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 39. stav 1. Zakonu o nasleđivanju, nužni naslednici su ostaviočevi potomci, usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, roditelji, usvojilac, braća i sestre, dedovi i babe i ostali preci; pri čemu nužni naslednik može biti samo onaj koji po zakonskom redu nasleđivanja pozvan na nasleđe (stav 2.). Prema članu 40. stav 1., nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati koji se naziva nužnim delom; nužni deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je 1/3 dela koji bi svakom od njih pripao po zakonskom redu nasleđivanja (stav 2.); a ako nužni naslednik ne može ili neće da nasledi, njegov nužni deo ne prirasta ostalim nužnim naslednicima (stav 3.).

Prema članu 48. stav 1. Zakona o nasleđivanju, utvrđivanje vrednosti zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo vrši se tako što se najpre popisuje i procenjuje celokupna imovina koju je ostavilac imao u trenutku smrti, zajedno sa svim njegovim zaveštajnim (testamentalnim) raspolaganjem, svim njegovim potraživanjima, pa i onim prema nekom od naslednika, izuzev očigledno nenaplativim (stav 1.); od tako utvrđene vrednosti odbija se iznos ostaviočevih dugova, kao iznos troškova popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova njegove sahrane (stav 2.); tako dobijenom ostatku dodaje se vrednost svih poklona koje je ostavilac ma na koji način učinio nekom od zakonskih naslednika, nezavisno od toga kom naslednom redu pripadaju i da li mogu i hoće da naslede, kao i vrednost poklona za koje je ostavilac naredio da se nasledniku ne uračunaju u njegov nasledni deo (stav 3.); konačno, svemu tome dodaje se vrednost poklona koju je ostavilac u poslednjoj godini svog života učinio onima koji nisu zakonski naslednici.

Prema članu 50. Zakona o nasleđivanju, poklonom se smatra svako odricanje od prava, pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, otpuštanje duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao i svako drugo besplatno raspolaganje. Prema članu 51. ovog zakona, pri procenjivanju poklona ceni se vrednost poklonjene stvari u trenutku utvrđivanja vrednosti zaostavštine, ali prema njenom stanju u vreme kada je poklonjena. Prema članu 60. stav 1., isplatu novčane protivvrednosti, odnosno smanjenja zaveštanih raspolaganja i vraćanja poklona mogu zahtevati nužni naslednici.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da je nužni deo povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela.

U konkretnom slučaju, deca pok. oca tužilje (koji je preminuo pre svojih roditelja) po pravu predstavljanja (član 10. Zakona o nasleđivanju) imaju pravo na nasleđe imovine babe i dede (po ocu) sa po 1/6 dela njihove zaostavštine (što čini ukupno 1/2 idealna dela), sledom čega nužni nasledni deo svakog od njih iznosi po 1/12 dela utvrđene vrednosti zaostavštine. Kako je utvrđeno da baba i deda tužilje, na čije nasleđe tužilja polaže pravo po pravu predstavljanja iza smrti svog oca sada pok. DD (koji je preminuo pre svojih roditelja), u trenutku smrti nisu imali imovine na svoje ime, jer su svom imovinom raspolagali za svog života u korist svojih sinova putem ugovora o poklonu (više ugovora o poklonu u periodu od 1974. do 2012. godine), nije bilo uslova da se u smislu člana 48. stav 1. Zakona o nasleđivanju popiše i proceni njihova celokupna imovina koju su imali u trenutku smrti, zajedno sa svim njihovim zaveštajnim raspolaganjem (zaveštajnih raspolaganja nije bilo) i svim njihovim potraživanjima (nije utvrđeno da su imali bilo kakva potraživanja prema bilo kome, pa ni prema nekom od naslednika). S druge strane uobičajene troškove sahrane babe i dede tužilje i izdavanja podušja (dugovi ostavioca) snosio je tuženi, a veštačenjem je utvrđena visina ovih dugova (po osobi iznosi 219.167,69 dinara, ukupno za babu i dedu iznosi 438.335,38 dinara). U takvoj situaciji, ovako utvrđenom ostatku u smislu člana 48. stav 2. Zakona o nasleđivanju dodaje se vrednost svih poklona koje su deda i baba tužilje (po ocu) ma na koji način učinili nekom od zakonskih naslednika, nezavisno od toga kojem naslednom redu pripadaju i da li mogu i hoće da naslede, kao i vrednost poklona za koje ostavilac naredio da se nasledniku ne uračuna u nasledni deo, kao i vrednost poklona koje su u poslednjoj godini svog života učinili onima koji nisu zakonski naslednici (o tako učinjenim poklonima nije bilo dokaza).

Međutim, pravilna primena člana 48. Zakona o nasleđivanju zahteva da se na vrednost ostatka od 438.335,38 dinara (dugovi ostavilaca po osnovu troškova sahrane i podušja), doda ukupna vrednost svih učinjenih poklona od strane babe i dede tužilje njihovim sinovima (kako to pravilno smatra drugostepeni sud) od ukupno 21.022.922,14 dinara (vrednost poklona učinjenog ocu tužilje u iznosu od 6.825.550,33 dinara 1984. godine, vrednost poklona učinjenog tuženom 1974. godine u iznosu od 1.878.131,61 dinara i vrednost poljoprivrednog zemljišta poklonjenog tuženom 2012. godine u iznosu od 12.319.240,20 dinara), jer bi te nekretnine, da oni nisu raspolagali njima putem ugovora o poklonu u korist svojih sinova činili njihovu zaostavštinu, što sve čini iznos od ukupno 21.461.257,52 dinara, pa bi vrednost nužnog naslednog dela tužilje od 1/12 dela iznosila 1.788.438,12 dinara (a ne 1.751.910,17 dinara kako to pogrešno smatra u ovom delu drugostepni sud), dok vrednost poklona učinjenog ocu tužilje umesto koga ona dolazi na nasleđe iznosi 6.825.550,33 dinara što znači da je vrednost tako učinjenog poklona ocu tužilje znatno veća od vrednosti njenog nužnog naslednog dela.

Stoga i po oceni Vrhovnog suda, učinjenim ugovorom o poklonu od 16.08.2012. godine, kojim su baba i deda tužilje poklonili tuženom ukupno 17 kat. parcela koje predstavljaju poljoprivredno zemljište (otac 15 parcela a majka 2 parcele) nije došlo do povrede nužnog naslednog dela tužilje.

Suprotno navodima revizije, prilikom utvrđivanja da li je došlo do povrede nužnog naslednog dela sudovi se moraju kretati u granicama relevantnih zakonskih propisa koristeći se metodologijom obračuna propisanom Zakonom o nasleđivanju, koju je moguće primeniti samo u onoj meri ukoliko su, imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja, parnične stranke dokazale sve bitne činjenice od značaja za primenu takvog metodološkog pristupa, a u ovom slučaju teret dokazivanja je bio na strani tužilje. Izvedenim dokazima tužilja u smislu člana 231. ZPP nije dokazala da je iza babe i dede ostala bilo kakva imovina koja bi mogla biti predmet obračuna, uključujući i bilo kakva potraživanja.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, a kao pravilnu je potvrdio i odluku o troškovima postupka jer doneta u skladu sa odredbama članova 153. stav 1., 154. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, jer nije bio nužan za vođenje revizijskog postupka, zbog čega je na osnovu člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković