Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i rešenja koje je u njoj sadržano, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koje bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Višim sudom u Kragujevcu je, u predmetu K 74/10, vođen krivični postupak protiv tužioca na osnovu optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Kragujevcu kojom mu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. i 61. Krivičnog zakonika. Presudom Višeg suda u Kragujevcu K 74/10 od 04.06.2014. godine, tužilac je oglašen krivim za to krivično delo, međutim, ta presuda je ukinuta, a potom je tužilac pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kragujevcu K 37/15 od 12.09.2016. godine, oslobođen od optužbe da je izvršio navedeno krivično delo. Tokom krivičnog postupka, tužilac nije bio u pritvoru ali mu je, dana 07.04.2003. godine, izrečena mera obezbeđenja oduzimanje putne isprave koja mu je, od strane MUP-a RS, Sekretarijat u Kragujevcu, oduzeta, u smislu odredbe člana 47. tada važećeg Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana. Tužilac se prvi put 2009. godine obratio sudu zahtevom za izdavanje nove putne isprave, pa je Okružni sud u Kragujevcu nadležnom MUP-u Srbije poslao dopis navodeći da nema razloga da se ne udovolji molbi okrivljenog AA. Naknadno je tužilac više puta tražio izdavanje nove putne isprave, a svaki put je njegovom zahtevu udovoljeno. Tužilac je bio vlasnik i zastupnik Preduzeća „PAN“ Produkcija DOO za projektovanje, proizvodnju i trgovinu, kao i proizvodno prometnog i uslužnog preduzeća „Kvart“. „PAN“ produkcija je tokom 2002. i 2003. godine zaključila ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa italijanskom firmom „ISANS FRIGO“, a s tim u vezi, više puta je zaključivala ugovore o kreditima sa raznim bankama. Nad tim privrednim društvom otvoren je postupak stečaja dana 19.07.2010. godine, pa je ono dana 05.06.2013. godine brisano iz registra privrednih subjekata. Pošto poverioci tog privrednog društva (banke) nisu mogli da namire svoje potraživanje, protiv tužioca, kao založnog dužnika je pokrenut izvršni sudski postupak radi naplate dospelog potraživanja, prodajom njegove nepokretnosti – porodične stambene zgrade i zemljišta na kojoj se ista nalazi. Prethodno je, pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu od 02.10.2002. godine, određena uknjižba založnog prava prvog reda u korist izvršnog poverioca „Komercijalne banke“ A.D. Beograd na toj nepokretnosti, a radi obezbeđenja potraživanja na osnovu ugovora o izdavanju garancije za obezbeđenje vraćanja kredita. Tužbom u ovoj parnici tužilac potražuje naknadu materijalne štete koju je pretrpelo D.O.O. za projektovanje, proizvodnju i trgovinu „PAN“ produkcija, po završnom računu u iznosu od 31.807.000,00 dinara, materijalnu štetu proizvodno prometnog i uslužnog preduzeća „Kvarc“ zbog propalih zaliha u iznosu od 9.035.913,52 dinara i naknadu materijalne štete, zbog oduzete lične imovine tužioca, porodične kuće, u iznosu od 43.909.840,48 dinara, tvrdeći da je štetu pretrpeo zbog vođenog sudskog postupka protiv njega jer je izvestan broj dobavljača promenio odnos prema firmama u tom smislu da neki od njih više nisu hteli da isporučuju robu dok drugi nisu plaćali finansijske obaveze prema firmama, a pošto tužilac nije imao pasoš nije mogao da putuje i vrši nadzor nad proizvodnjom u Italiji, što je za posledicu imalo prestanak saradnje sa italijanskom firmom krajem 2004. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete odbili kao neosnovan, imajući u vidu da on nije aktivno legitimisan, da traži naknadu materijalne štete koju su pretrpela privredna društva „PAN“ produkcija i „Kvarc“ pošto se radi o društvima sa ograničenom odgovornošću koja imaju svoj pravni subjektivitet odvojen od pravnog subjektiviteta tužioca i njegove imovine. Takođe su nižestepeni sudovi pravilno odbili, kao neosnovan i tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete zbog oduzete lične imovine, njegove porodične kuće sa zemljištem u iznosu od 43.909.840,48 dinara, pošto, s tim u vezi, nije bilo nepravilnog niti nezakonitog rada organa tužene, pa nema ni njene odgovornosti za tu štetu u smislu odredbe člana 172. stav 1. ZOO.

Odredbom člana 46. Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana („Sl. list SRJ“, br.33/96...101/05), između ostalog je propisano da organ kome je podnet zahtev za izdavanje putne isprave ili vize, odbiće zahtev, ako je protiv lica koje traži izdavanje putne isprave ili vize pokrenut krivični postupak – na zahtev nadležnog suda, dok postupak traje. U smislu odredbe člana 48. istog Zakona, u svim činjenicama koje za posledicu imaju prestanak razloga za odbijanje zahteva za izdavanje putne isprave ili vize i oduzimanje putne isprave, nadležni sud ili drugi državni organ je dužan da odmah obavesti organ, nadležan za izdavanje putne isprave i vize. Smatra se da su prestali razlozi za odbijanje zahteva za izdavanje putne isprave ili vize odnosno razlozi za oduzimanje putne isprave, ako nadležni sud u roku od šest meseci od dana podnošenja zahteva, odnosno od dana oduzimanja putne isprave, ne obnovi zahtev iz stava 1. tog člana zakona.

Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, shodno odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, tužilac se nije obraćao nadležnom organu zahtevom za izdavanje putne isprave, shodno citiranim odredbama Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, a počev od 2009. godine, kada je prvi put taj zahtev podneo, svim njegovim zahtevima za izdavanje putne isprave je udovoljeno. Pored toga, tužilac nije dokazao da mu je oduzimanjem putne isprave prouzrokovana šteta koja je predmet ovog spora.

Navodima revizije tužioca o tome da je drugostepeni sud pogrešno zaključio da je to što je u izreci prvostepene presude navedeno da je iznos od 9.035.913,52 dinara, nematerijalna šteta za uništenu robu „Kvart“ D.O.O. očigledna greška u pisanju koje prvostepeni sud ima mogućnost da ispravi, shodno odredbi člana 382. ZPP, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Revident neosnovano ukazuje da se radi o suštinskom a ne o tehničkom pitanju, imajući u vidu da su materijalna i nematerijalna šteta različiti pojmovi. Međutim, ovde se ne radi o nerazlikovanju instituta materijalne i nematerijalne štete, kako revident neosnovano tvrdi, nego se radi o tome da je prvostepeni sud očiglednom greškom, u stavu I izreke presude u šestom redu, pogrešno napisao da je iznos od 9.035.913,52 dinara, naknada „nematerijalne“ štete za uništenu robu „Kvarc“ D.O.O., imajući u vidu da je jasno da se radi o materijalnoj šteti, kako je navedeno na strani 7, pasus drugi, obrazloženja prvostepene presude. S tim u vezi, pošto je tužbeni zahtev tužioca odbijen u celini, pa i za taj iznos, jer su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tužilac nije aktivno legitimisan da potražuje naknadu štete koju nije on pretrpeo, nego preduzeća „PAN“ produkcija i „Kvarc“, onda je nebitno to o kakvoj vrsti štete se radi kao i u kom je iznosu nastala.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je njemu šteta naneta propuštanjem nadležnog organa tužene da postupi na način propisan odredbom člana 48. stav 1. Zakona o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, pošto je sud koji je naložio oduzimanje putne isprave tužiocu bio dužan, da ukoliko je smatrao da i dalje postoji razlozi za to, obnovi zahtev za oduzimanje isprave MUP-u Srbije, a nije tako postupio. Suprotno tim navodima, revizije tužioca, u konkretnom slučaju je utvrđeno da se tužilac nije obraćao nadležnom organu zahtevom za izdavanje putne isprave, a kada se obratio, njegovom zahtevu je udovoljeno, što znači da nije bilo nezakonitog niti nepravilnog rada organa tužene, koji bi bio osnov za naknadu štete tužiocu. Ovo posebno kada se ima u vidu da tužilac nije dokazao ni postojanje uzročno-posledične veze između prodaje njegove kuće i zemljišta u izvršnom postupku, radi namirenja potraživanja banaka prema gore navedenim preduzećima i činjenice da tužilac nije imao putnu ispravu u periodu od 2003-2009. godine. Zbog toga se navodima revizije tužioca neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Ispitujići dozvoljenost tužiočeve revizije izjavljene protiv rešenja kojim je odbijena njegova žalba i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 3298/19 od 04.09.2020. godine, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 1. i 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da ta revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija dozvoljena i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

Pobijanim rešenjem je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca da ga sud oslobodi od plaćanja troškova postupka pa to nije rešenje protiv koga je moguće izjavljivanje revizije, shodno gore citiranoj odredbi Zakona.

Iz tih razloga je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić