Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje su, odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, propisane kao razlog za vanredni pravni lek, a bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju revident ukazuje, nije razlog zbog koga se revizija može da izjavi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o lizingu br. 1415/07 dana 22.01.2007. godine, kojim su ugovoreni bitni elementi i to: bruto vrednost predmeta lizinga, koja je iznosila 19.028,00 evra; vreme trajanja lizinga od 60 meseci; iznos učešća 20,34% od bruto vrednosti ugovora što iznosi 3.864,47 evra, neto iznos finansiranja od 15.135,81 evro; iznos lizing rate od 310,53 evra; efektivnu stopu lizing naknade i nominalnu kamatnu stopu. Pri realizaciji ugovora tuženi je platio ukupno 7.392,10 evra tužiocu, u dinarskoj protivvrednosti, od čega na ime učešća 3.864,47 evra, a na ime PDV-a iznos od 3.527,63 evra. U periodu od marta do avgusta 2007. godine, tužilac je tuženom slao opomene da izmiri dospele rate, nakon čega ga je dopisom od 21.08.2007. godine obavestio da jednostrano raskida ugovor i pozvao tuženog da u roku od 7 dana preda predmet lizinga, roto drljaču Z- 400. Tuženi je tužiocu roto drljaču vratio u septembru 2007. godine. Tužilac je roto drljaču prodao dana 22.10.2013. godine za iznos od 117.070,10 dinara, odnosno 833,33 evra. Nakon otuđenja predmeta lizinga – roto drljače, tužilac je izvršio konačan obračun obaveza po osnovu ugovora o lizingu i opštih uslova tog ugovora, prema kom dospele neplaćene obaveze po osnovu ugovora (bruto) iznose 10.475,69 evra, izgubljena dobit 11.290,84 evra, a ukupna obaveza tuženog na dan sačinjenog konačnog obračuna 18.03.2014. godine iznosi 20.933,20 evra. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi, po zaključenju ugovora izvršio uplatu u korist tužioca u iznosu od 4.765,35 evra, tako da iznos budućih lizing rata predviđenih ugovorom iznosi 16.972,24 evra, ostali troškovi predviđeni u članu 3. tačka 4. opštih uslova iznose 4.268,17 evra, a ukupan dug tuženog na dan 15.05.2017. godine iznosi 20.968,94 evra, odnosno prema srednjem kursu NBS na taj dan 2.582.744,34 dinara. Na dan prodaje roto drljače, 04.12.2013. godine, njena tržišna vrednost je iznosila 6.802,00 evra, odnosno 780.490,00 dinara, a na dan 15.05.2017. godine, to je dinarski iznos od 837.802,34 dinara, prema srednjem kursu NBS na taj dan. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, jer je od dana raskida ugovora do dana podnošenja sudu predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, prošlo više od 3 godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženog obaveže da mu isplati iznos od 2.479.077,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.03.2014. godine pa do isplate, odbio kao neosnovan, primenom pravila o teretu dokazivanja iz odredbe člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku, smatrajući da iz izvedenih dokaza nije moguće sa sigurnošću utvrditi bitnu činjenicu, a to je vrednost predmeta lizinga nakon raskida ugovora o lizingu. Zaključio je da prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan, shodno odredbi člana 376.stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pošto tužilac pravo na naknadu štete potražuje po osnovu raskida ugovora o lizingu, a zbog povrede ugovorne obaveze po tom ugovoru po kom naknada zastareva za 10 godina.

Drugostepeni sud je, na osnovu održane rasprave, usvojio žalbu tužioca i ukinuo prvostepenu presudu, pa je o tužbenom zahtevu tužioca odlučio tako što ga je delimično usvojio i tuženog obavezao da mu na ime naknade štete isplati iznos od 1.744.942,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.03.2019. godine pa do isplate, i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 339.263,79 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, kao i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara, na osnovu odredbe člana 31. Zakona o finansijskom lizingu (''Službeni glasnik RS'' br. 55/2003...31/2011), i člana 132., u vezi člana 189. Zakona o obligacionim odnosima. Pri odlučivanju je cenio činjenicu da je vrednost predmeta lizinga u momentu zaključenja i raskida ugovora 2007. godine, bila znatno veća od vrednosti koju je tužilac ostvario prodajom predmeta lizinga nakon raskida ugovora, zbog čega je ukupnu obavezu tuženog iz predmetnog ugovora umanjio za tržišnu vrednost koju je roto drljača imala u vreme otuđenja. Pošto je tuženi, po zaključenju ugovora izvršio uplatu u korist tuženog iznosa od 4.765,35 evra, pa je visina dospelih neisplaćenih rata po predmetnom ugovoru, do dana raskida ugovora 21.08.2007. godine, iznosila 1.950,58 evra, visina budućih lizing rata predviđenih ugovorom iznosi 16.972,24 evra, ostali troškovi predviđeni članom 3. tačka 4. opštih uslova iznose 4.268,17 evra, trošak opomene, PDV-a na kamatu iznosi 50,77 evra, to sve, po odbitku iznosa od 2.372,82 evra (ispravka dugovanog poreza – PDV-a), ukupan dug tuženog je, na dan 15.05.2017. godine, iznosio 20.968,94 evra, odnosno prema srednjem kursu NBS na taj dan, dinarska protivvrednost iznosi 2.582.744,34 dinara. Taj iznos umanjen je za iznos tržišne vrednosti roto drljače u vreme prodaje, dana 04.12.2013. godine, odnosno za iznos od 6.802 evra ili 837.802,34 dinara, tako da na dan utvrđenja visine štete 15.05.2017. godine, ukupan dug tuženog prema tužiocu iznosi 1.744.942,00 dinara, na koji iznos tužiocu pripada zatezna kamata od dana presuđenja, 27.03.2019. godine, u smislu odredbe člana 180.stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Dosuđivanjem naknade štete u gore navedenom iznosu, tužilac je, kao davalac lizinga, po mišljenju drugostepenog suda u potpunosti doveden u položaj u kom bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom, a shodno odredbi člana 31. Zakona o finansijskom lizingu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna.

Odredbom člana 29. Zakona o finansijskom lizingu, propisano je da davalac lizinga koji raskine ugovor zbog neplaćanja lizing naknade, iz razloga što primalac lizinga nije uredno plaćao naknadu za lizing, ima pravo na povraćaj predmeta lizinga, kao i pravo na naknadu pretrpljene štete. Shodno odredbi člana 31. istog Zakona, naknada štete prouzrokovane neplaćanjem lizing naknade treba davaoca lizinga da dovede u položaj u kom bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom.

Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze, shodno odredbi člana 376. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, primenjuje se ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile ugovor o finansijskom lizingu, dana 22.01.2007. godine, koji za predmet ima roto drljaču Z-400, bruto vrednosti 19,28 evra, za vreme trajanja lizinga od 60 meseci. Pošto tuženi nije plaćao ugovorene lizing rate, tužilac je dana 21.08.2007. godine izjavio da raskida taj ugovor i pozvao tuženog da mu vrati predmet lizinga, što je tuženi i učinio u septembru 2007. godine, a potom je tužilac dana 04.12.2013. godine, prodao predmet lizinga. Tužiočevo potraživanje nije zastarelo, imajući u vidu da je obaveza tuženog konstituisana ugovorom o finansijskom lizingu koji predstavlja vid finansijskih usluga u smislu odredbe člana 2. tačka 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br.36/2011 i 139/2014). Tom odredbom je propisano da finnsijske usluge čine: bankarske usluge; usluge finansijskog lizinga i finansijske pogodbe. Za tu vrstu ugovora, Zakonom o obligacionim odnosima nije propisan poseban rok zastarevanja, pa predmetno potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina, koji u ovom slučaju nije protekao, imajući u vidu da je ugovor raskinut 21.08.2007. godine, a predmetna tužba sudu podneta dana 30.05.2014. godine. Dosuđenim iznosom naknade štete, tužilac je, kao davalac lizinga, doveden u položaj u kom bi se nalazio da je primalac lizinga (tuženi) ispunio svoju obavezu u skladu sa Ugovorom, a shodno odredbi člana 31. Zakona o finansijskom lizingu.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je bitna činjenica za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca, stvarna vrednost roto drljače u momentu zaključenja ugovora o finansijskom lizingu. Suprotno tim navodima revizije tuženog, iz sadržaja predmetnog ugovora o finansijskom lizingu vidi se da su parnične stranke ugovorile vrednost predmeta lizinga u iznosu od 19.028 evra. Pošto ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, shodno odredbi člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ispunjenje se sastoji u izvršenju onoga što čini sadržinu obaveze, te niti je dužnik može ispuniti nečim drugim, niti poverilac može zahtevati nešto drugo, shodno odredbi člana 307. stav 1. istog Zakona, sledi da je bilo suvišno da sudovi utvrđuju činjenicu o kojoj su se parnične stranke sporazumele, u ovom slučaju, vrednost predmeta lizinga.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je potraživanje tužioca zastarelo, shodno odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je osnov njegovog potraživanja naknada štete, u situaciji kada je ugovor o finansijskom lizingu raskinut. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da potraživanje tužioca nije zastarelo, shodno odredbi člana 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je osnov potraživanja naknade štete, u ovom slučaju, povreda ugovorne obaveze od strane tuženog, kao korisnika lizinga, u smislu ugovorene obaveze korisnika lizinga za slučaj neispunjenja svoje obaveza iz ugovora, pri čemu potraživanje iz tog ugovora zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina. Iz tih razloga, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić