U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije da je pobijana odluka nerazumljiva i nedorečena, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su bili u braku od 10.02.1996. godine do 02.02.2015. godine, kada je njihov brak razveden presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu. Parnične stranke su tokom braka dobile dvoje dece, VV rođenog 1996. godine i GG rođenog 2000. godine. Do 2004. godine porodica je živela u stanu u ulici ... u Beogradu (naselje ...) koji je bio vlasništvo roditelja tuženog. Nakon smrti oca tuženog uselili su se u stan koji je tuženi nasledio posle očeve smrti i živeli su u porodičnom domaćinstvu sa njegovom majkom. Tokom ovog perioda započeta je gradnja predmetne nepokretnosti na istoj parceli (k.p. .. u ulici ... kućni broj ..) na kojoj se nalazio i stan oca tuženog, u koji su se parnične stranke uselile, i to na mestu na kome se ranije nalazila garaža, koja je u tu svrhu porušena. Gradnja spornog objekta je započeta u toku 2005. godine od temelja, a nakon što je pribavljena potrebna dokumentacija i dobijena građevinska dozvola koja je glasila na ime tuženog. Novac za pripremu potrebne dokumentacije i početak gradnje obezbeđen je tako što je majka tuženog, nakon što je prodala stan u naselju ..., polovinu cene, odnosno iznos od 20.000 evra, dala tuženom. Osim navedenim iznosom, gradnja je finansirana i od ušteđevine stranaka koja je u tom trenutku iznosila oko 7-8.000 evra. Takođe, u vreme dok je trajala izgradnja kuće, tužilja i tuženi su bili zaposleni u Zavodu za ... pri čemu je tuženi, koji je po zanimanju precizni mehaničar, ostvarivao i dodatne prihode radeći privatno na održavanju ... mašina u koju svrhu je registrovao i firmu „...servis BB“. Tužilja je za to vreme obavljala i kućne poslove, brinula o deci i svekrvi, zatim se dodatno angažovala oko majstora (za vreme gradnje) i radila administrativne poslove u firmi tuženog. Iz navedenog sledi da su troškovi gradnje finansirani i iz zarada stranaka, ostvarenih iz radnog odnosa, kao i iz dopunskih prihoda tuženog. Predmetna nepokretnost (kuća) je sagrađena na tri nivoa koje čine garaža, sprat i potkrovlje i parnične stranke su se u nju uselile 2008. – 2009. godine. Tuženi je dana 25.02.2010. godine podneo zahtev za legalizaciju predmetnog objekta. Po proceni tužilje troškovi gradnje kuće iznosili su oko 40.000,00 evra, a po proceni tuženog u izgradnju je uložen iznos od 53.000 evra. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P 1516/15 od 29.01.2020. godine (potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4934/20 od 28.1.2021. godine) delimično usvojen zahtev tužilje i utvrđeno da je po osnovu sticanja u braku suvlasnik sa udelom od 1/3 idealnih delova na spornoj kući.

Polazeći od činjenice da je iznos od 20.000 evra koji je tuženi prvobitno uložio u gradnju kuće on dobio na poklon od majke, prvostepeni sud je, nakon što je prihvatio njegovu tvrdnju da visina troškova izgradnje iznosi 53.000 evra, ocenio da je tuženi u gradnji nove kuće učestvovao svojom posebnom imovinom koja odgovara 1/3 uloženih sredstava. Saglasno navedenom je zaključio da posebnu imovinu tuženog čini 1/3 sporne nepokretnosti, dok su preostale 2/3 zajednička imovina stranaka (bračna tekovina). Iz ovih razloga, a uzimajući u obzir da je pravnosnažnom presudom od 29.01.2020. godine već utvrđen suvlasnički udeo tužilje na predmetnoj nepokretnosti u delu koji predstavlja zajedničku imovinu stranaka, odnosno u udelu od 1/3 delova predmetne kuće, zaključio je da je neosnovano traženje da se utvrdi da je tužilja suvlasnik sa udelom od još 1/6 idealnih delova (čime bi njen suvlasnički udeo na spornoj nepokretnosti iznosio 1/2 idealnih delova).

Drugostepeni sud je prihvatio, kao pravilan zaključak prvostepenog suda, smatrajući da je tuženi u sticanju zajedničke imovine učestvovao i svojom posebnom imovinom, a što predstavlja iznos od 20.000 evra koji je dobio od svoje majke, pa je uzimajući u obzir i da ukupna vrednost uloženih radova u nastanak predmetne nepokretnosti iznosi 53.000 evra, zaključio da je doprinos tuženog u sticanju predmetne nepokretnosti takav da njemu pripada 2/3 idealnih delova predmetne nepokretnosti, pa kako je tužilji već utvrđen udeo od 1/3 idealnih delova (presudom prvostepenog suda P 1526/15 od 29.0.1.2020. godine) zauzeo je stanovište da je pravilno odbijen zahtev tužilje za udeo od još 1/6.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova o neosnovanosti traženja tužilje za udeo od još 1/6 idealnih delova na objektu izgrađenom tokom trajanja braka parničnih stranaka.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, jer je tako propisano odredbom člana 180. stav 2. istog zakona. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, kako je propisano stavom 3. odredbe člana 180. Porodičnog zakona. Na osnovu odredbe člana 168. stav 2. Porodičnog zakona, imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.

Sve navedene kriterijume nižestepeni sudovi su konkretizovali i primenili na sporni odnos stranaka uzimajući u obzir sve vrste doprinosa stranaka u sticanju zajedničke imovine, kao i vrednost posebne imovine kojom je tuženi učestvovao u njenom sticanju, u skladu sa čime je pravilno cenjen doprinos tužilje, kao što je pravilno utvrđeno da je tuženi u većoj meri doprineo sticanju zajedničke imovine. Konkretno, iz iskaza majke tuženog, saslušane u svojstvu svedoka, sledi da je nakon prodaje stana u ..., polovinu iznosa dobijenog na ime kupoprodajne cene od ukupno 40.000 evra dala sinu (tuženom), dok je druga polovina pripala ćerki. Ovo sve saglasno dogovoru postignutom za života pokojnog supruga, svekra i oca parničnih stranaka, odnosno da se njihovom sinu da određeni novac. Polazeći od navedne činjenice, nižestepni sudovi su pravilno zaključili da iznos od 20.000 evra, koji je nesporno uložen u izgradnju predmetne nepokretnosti, predstavlja posebnu imovinu tuženog, koja se računa kao njegov veći doprinos u sticanju zajedničke imovine. Sledom izloženog, a suprotno navodima revizije, izvedeni dokazi i činjenice na osnovu njih utvrđene, govore u prilog pravilnosti zaključka nižestepenih sudova o većem udelu tuženog u sticanju zajedničke imovine parničnih stranaka.

Tužilja u reviziji osporava utvrđenu vrednost radova u izgradnji spornog objekta smatrajući da, u odsustvu dokaza izvedenog veštačenjem, posredstvom veštaka odgovarajuće struke, nije bilo moguće pouzdano utvrditi, niti ceniti doprinos parničnih stranaka, samim tim ni njihove suvlasničke udele u postupku sudske deobe zajedničke imovine. Ovakvi navodi su neosnovani pre svega imajući u vidu opšte odredbe kojima je uređeno dokazivanje u parničnom postupku, saglasno čemu se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila (član 230. stav 1. ZPP). U konkretnom slučaju, okolnost da građevinska vrednost objekta nije utvrđena veštačenjem nije predstavljala smetnju za nižestepene sudove da, na bazi činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio presuđenju, izvedu pravilan zaključak o vrednosti radova, odnosno ukupnom novčanom iznosu uloženom u izgranju kuće. Ovo stoga što je prema tvrdnji tužilje u izgradnju sporne kuće uložen ukupan iznos od 40.000 evra, dok je prema tvrdnji tuženog uloženo 53.000 evra. Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir dokaznu dispoziciju, te dužnost stranaka i suda u postupku dokazivanja, ustanovljene odredbama člana 7. ZPP, nižestepeni sudovi su prihvatajući navode stranaka utvrdili vrednost radova, jer na ovu okolnost nisu u daljem toku postupka iznošene nove tvrdnje. Takođe, činjenica da je suprotna strana (tuženi) tvrdila da je uložen veći novčani iznos, a što tužilja u daljem toku postupka nije na odgovarajući način osporila, iako je to zapravo bila njena dužnost saglasno odredbi člana 231. stav 3. ZPP, dovela je do pravilnog zaključka nižestepenih sudova, i to da se u odsustvu odgovarajućih dokaznih predloga u prilog suprotnom, kao građevinska vrednost utvrdi veći iznos koji je jedna od stranaka navela, a što je svakako išlo u prilog tužilji.

Okolnost da je u odnosu na pokretnu imovinu parničnih stranaka utvrđen veći udeo tužilje u sticanju (1/2) nije od uticaja na drugačije odlučivanje o zahtevu tužilje za utvrđenje većeg susvojinskog udela na predmetnoj nepokretnosti, a pri pravilno utvrđenom većem doprinosu tuženog koji je, osim sredstvima stečenim radom u toku trajanja zajednice života u braku, i svojom posebnom imovinom učestvovao u sticanju navedene.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković