U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Đorđe Papulić i Slobodan Kocoljović, advokati iz ..., protiv tuženog BB čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 323/2014 od 19.02.2015. godine, u sednici održanoj 02.02.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 323/2014 od 19.02.2015. godine, kao neosnovana.

ODBACUJE SE revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu 323/2014 od 19.02.2015. godine, kao nedozvoljena.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 323/2014 od 19.02.2015. godine, odbijene su žalbe stranaka kao neosnovane i potvrđena presuda Višeg suda u Pančevu P4 1/13 od 18.12.2013. godine, kojom je, stavom prvim izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tuženi koristio do 10.09.2010. godine u procesu proizvodnje patent tužioca ''...'', upisan u Registar patenata Zavoda za intelektualnu svojinu pod br. ... i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade za korišćenje navedenog patenta plati 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan preostali deo tužbenog zahtev da se utvrdi da tuženi danas koristi navedeni patent tužioca i obaveže tuženi da tužiocu po istom osnovu plati iznos od još 19.500.000,00 dinara sa kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati parnične troškove u iznosu od 113.306,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, tužilac je reviziju izjavio zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana, a revizija tuženog nije dozvoljena.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 1. ZPP, na koje ukazuje tuženi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je više od 20 godina zaposlen kod tuženog i počev od 01.06.2004. godine obavlja poslove ''bravara I'' u preventivnom pregledu i održavanju peći, kotlova i SO bojlera, u tekućem održavanju, intervencijama, popravkama, testiranju i remontima peći, kotlova i SO bojlera, u opravci i izradi rezervnih delova peći, kotlova i SO bojlera, a po potrebi i upravlja motornim vozilom nosivosti do 1.500 kg, kao i druge poslove po nalogu neposrednog rukovodioca. Sredinom 2003. godine tuženi je od italijanske firme (Firme VV) nabavio gorionike za peći VA, koji su instalirani u septembru 2003. godine, a od samog početka pojavili su se problemi u njihovom radu (pojava iskrenja u plamenu, slivanje i curenje lož ulja, začepljenje uljnog dela kotla i stvaranja naslaga koksovanog goriva na vrhu glavne dizne – mlaznice za sagorevanje), zbog čega je u septembru 2003. godine pozvan predstavnik firme VV koji je izvršio podešavanje otvaranja kapni za vazduh, odnosno podešavanje količine vazduha koja će ući u brener – gorionik, ali na taj način nisu otklonjeni problemi. Proizvođač – firma VV je 18.11.2004. godine pismeno dostavila tuženom uputstvo sa instrukcijama iznetim u 6 tačaka i predložila, između ostalog, da se koplja na svim gorionicima podignu za 10 mm uz promenu plamena radi njegove stabilnosti, a predložena su i druga rešenja, tuženi je postupio po navedenim uputstvima, ali nije došlo do poboljšanja u eksploataciji gorionika i dalje se javljala začepljenost, pa je proizvođač dostavio još jedno uputstvo, međutim i posle postupanja tuženog po tim uputstvima gorionici su radili sa više ili manje problema i na taj način doprineli da nisu mogla biti ispunjena očekivanja tuženog u proizvodnji. Tužilac koji je bio upoznat sa navedenim problemima u radu gorionika je u drugoj polovini avgusta 2004.godine predložio da se uočeni problem u radu otkloni tako što će se koplje gorionika podići za 20 mm u odnosu na difuzor za vazduh, što je uz saglasnost odgovornih lica i učinjeno u periodu od 07.10.-28.10.2004. godine, a podizanje gorionika za 20 mm mejlom je dozvolio i proizvođač. Posle podizanja koplja na gorioniku na 20 mm u odnosu na ravan difuzora za vazduh postiglo se poboljšanje u materijalnom smislu, jer je pod peći bio suv i bez tragova slivanja lož ulja na koplju gorionika, a plamen je bio pravilnog oblika i bez iskrenja. To tehničko poboljšanje rešilo je određeni problem u pogledu slivanja lož ulja, ali nije u potpunosti rešen problem u radu gorionika, jer je i dalje bilo potrebno da se oni učestalo čiste, što je izazivalo velike troškove održavanja. Tužilac je dana 20.06.2005. godine podneo prijavu patenta za pronalazak pod nazivom ''...''. U postupku zaštite svog pronalaska tužilac je Zavodu za intelektualnu svojinu 08.11.2006. godine podneo zahtev za prevremenu objavu prijave, nakon čega je sproveden postupak formalnog ispitivanja za priznanje patenta, a na osnovu sprovedenog postupka Zavod za intelektualnu svojinu je 08.02.2010. godine doneo rešenje pod del.br. ... kojim je tužiocu priznat patent za pronalazak pod nazivom ''...'' i taj patent je istog dana upisan u Registar patenata Zavoda za intelektualnu svojinu pod br. ... u Glasniku intelektualne svojine br. .../2010 sa podacima o priznatom pravu i patentnom zahtevu. Patent tužioca korišćen je kod tuženog do 10.09.2010. godine kada je po preporuci proizvođača koplje gorionika podignuto na 18 mm, a nakon tog datuma patent se više ne koristi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, koje je prihvatio kao pravilno i potpuno utvrđeno, drugostepeni sud je pozivajući se na odredbe članova 60, 99, 108.-120. Zakona o patentu (''Službeni glasnik RS'' br. 32/2004), prihvatio utvrđenje prvostepenog suda da je tuženi do 10.09.2010. godine u procesu proizvodnje koristio patent tužioca ''...'', te da po tom osnovu ima pravo na naknadu.

Donoseći odluku o zahtevu tužioca za naknadu koja mu pripada zbog korišćenja njegovog patenta u procesu proizvodnje tuženog, nižestepeni sudovi su primenili odredbu člana 232. ZPP, s obzirom da je u provedenom postupku, kao nesporno utvrđeno da je nemoguće na osnovu izvođenja dokaza obavljanjem veštačenja izračunati ekonomski efekat patenta tužioca za proizvodnju tuženog u periodu u kome je patent korišćen (oktobar 2003.godine – septembar 2010.godina), imajući u vidu da na rad gorionika utiču i drugi elementi, a ne samo promene izvršene u smislu patenta tužioca, jer su odgovarajuće promene vršene i od strane samog proizvođača, pri čemu na rad gorionika utiču i drugi uslovi od kojih je jedan od osnovnih uslova kvalitet korišćene nafte. Iz tih razloga se nije moglo raditi uobičajeno sudsko veštačenje, već je trebalo uraditi tehničku studiju od strane više mašinskih i ekonomskih stručnjaka, a složenost i vreme potrebno za izradu takve studije zahtevalo bi finansijsko ulaganje koje bi višestruko prevazilazilo vrednost predmeta spora, što ne bi bilo rentabilno, dovelo bi do odugovlačenja postupka i velikih troškova. Određujući izvođenje dokaza sačinjavanjem tehničke studije sudovi bi po svemu postupali u potpunoj suprotnosti sa svojom obavezom iz člana 10.stav 2. ZPP, pri čemu treba imati u vidu da tužilac sa svoje strane nije predložio da snosi troškove izrade takve tehničke studije. Iz ovih razloga, pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su odlučili da se visina novčanog iznosa koja tužiocu pripada na ime naknade za korišćenje njegovog patenta u procesu proizvodnje tuženog odredi u smislu člana 232. ZPP. Ovo naročito kad se ima u vidu da tužilac nije pružio ni jedan dokaz na osnovu koga bi mogla da se utvrdi visina naknade.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 232. ZPP, pa su, iako su visinu naknade koja tužiocu pripada odredili po slobodnoj oceni, naveli okolnosti i razloge koje su imali u vidu određujući visinu naknade (period korišćenja patenta, okolnost da patent nije istovremeno korišćen na svim gorionicima u celom periodu, već povremeno i na različitom broju gorionika, da je osim tužiočevog patenta došlo do promena na gorionicima koje je vršio i sam proizvođač u pogledu broja krilaca difuzora, broja otvora, kao i druge promene, da je na ukupan efekat tužiočevog patenta od značaja bio i objektivni uslov proizvodnje, a koji se odnosi na kvalitet korišćene nafte) na osnovu kojih su zaključili da je tužiočev patent delom doprineo smanjenju ekonomskih troškova na održavanju i čišćenju gorionika tuženog. Uvažavajući iznete razloge i ovaj sud nalazi da je primerena naknada koja pripada tužiocu iznos od 500.000,00 dinara.

Iz ovih razloga, revizija tužioca nije osnovana i njenim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene odluke, pa je, primenom člana 414. stav 1. ZPP revizija tužioca kao neosnovana odbijena i odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog po opštim pravilima iz člana 410. stav 2., u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP, pa je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema noveliranoj odredbi člana 403. stav 3. ZPP, koja pravo na izjavljivanje revizije vezuje za propisani novčani limit, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tuženi revizijom pobija deo drugostepene presude kojom vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe, s obzirom da je vrednost pobijanog dela 500.000,00 dinara.

Iz ovog razloga, revizija tuženog nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni kasacioni sud reviziju tuženog odbacio kao nedozvoljenu i odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić