U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „Raiffeisen bank“ AD Beograd protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Zvonimir Milanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 729/22 od 25.10.2022. godine, u sednici održanoj 21.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 729/22 od 25.10.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 7759/21 od 16.12.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Kruševcu I Iv 164/18 od 01.06.2018. godine u celosti, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati: iznos od 115.516,97 evra na ime glavnice sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate, iznos od 86,12 evra na ime ugovorene (redovne) kamate sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate, iznos od 55.202,87 evra na ime zakonske zatezne kamate, iznos od 915.860,55 evra na ime glavnice sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate, iznos od 272,12 evra na ime ugovorene (redovne) kamate sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate i iznos od 344.033,89 evra na ime zakonske zatezne kamate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 552.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 729/22 od 25.10.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 7759/21 od 16.12.2021. godine. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Kruševcu I Iv 164/18 od 01.06.2018. godine u celosti. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati: iznos od 115.516,97 evra na ime glavnice sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate, iznos od 86,12 evra na ime ugovorene (redovne) kamate sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate, iznos od 55.202,87 evra na ime zakonske zatezne kamate, iznos od 915.860,50 evra na ime glavnice sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate, iznos od 272,12 evra na ime ugovorene (redovne) kamate sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 28.05.2018. godine do isplate i iznos od 344.033,89 evra na ime zakonske zatezne kamate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 487.500,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu drugostepenu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 387. stav 1. tačka 6. ZPP na koju se ukazuje revizojom, jer je drugostepeni sud u skladu sa svojim procesnim ovlašćenjima nakon otvaranja rasprave ukinuo prvostepenu presudu i zbog toga ponovo odlučio i o rešenju o izvršenju, koje je takođe ukinuo, te nadalje odlučio o tužbenom zahtevu tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, privredno društvo „Marni“ DOO Kruševac, čiji je osnivač, direktor i zastupnik bio tuženi, kao primalac kredita i RI Eastern European Finance B.V. kao davalac kredita su 07.05.2007. godine zaključili dva ugovora o kreditu, broj ... kojim je korisniku kredita odobren kredit u maksimalnom iznosu od 500.000 evra i broj ... kojim mu je odobren kredit od 1.050.000 evra, sa bliže ugovorenim rokovima dospeća, kamatnim stopama i sredstvima obezbeđenja. Dana 29.12.2018. godine zaključeni su aneksi oba ugovora o kreditu, kojima su izmenjeni članovi 4. stav 3. oba ugovora, a koji se odnose na kamatnu stopu. Ugovorne strane su se saglasile da kreditor imenuje „Raiffeisen bank“ AD Beograd, ovde tužioca, kao svog administratora koji će u ime i za račun kreditora preduzeti sve radnje neophodne za realizaciju oba ugovora s tim da sredstva kredita odobrava isključivo kreditor. Kao sredstvo obezbeđenja potraživanja kreditora prema korisniku kredita po osnovu oba navedena ugovora o kreditu, tužilac je izdao bezuslovne i neopozive garancije broj ... i broj ... u korist kreditora na odobrene iznose kredita od 500.000 evra i 1.050.000 evra uvećane za kamatu po ugovorenoj kamatnoj stopi. Zbog nepoštovanja ugovornih obaveza od strane korisnika kredita, tužilac je isplatio kreditoru 15.07.2009. godine iznos od 973.299,04 evra i 17.07.2009. godine iznos od 115.516,97 evra, saglasno navedenim ugovorima o izdavanju garancija. Nakon toga, tužilac je navedene ugovore o garanciji pretvorio u kratkoročne kredite za ostale namene broj ... i broj ... i ove kredite je proglasio dospelim 18.07. i 23.07.2009. godine. Tuženi je kao fizičko lice sa tužiocem zaključio ugovore o jemstvu broj .. i .. dana 07.05.2007. godine, kojima se obavezao da će kao jemac – platac u celosti i na način kako je to predviđeno ugovorima o izdavanju garancije ispuniti sve dospele obaveze korisnika kredita. Takođe, tuženi je kao jemac predao tužiocu dve blanko sopstvene menice sa klauzulom „bez protesta“ serije ... i ..., koje je potpisao. Ugovorima o jemstvu ugovorena je jemčeva obaveza koja obuhvata iznos glavnog duga uvećanog za kamatu, troškove i sva sporedna potraživanja koja po osnovu glavnog duga mogu proisteći iz navedenih ugovora o izdavanju garancije. Takođe, kao sredstvo obezbeđenja kredita zasnovana je hipoteka prvog reda na fabrici tuženog. Tužilac je svoje potraživanje prema korisniku kredita „Marni“ DOO Kruševac delimično namirio u postupku stečaja ovog privrednog društva u iznosu od 156.695,18 evra. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđeno je da ukupan dug tuženog po osnovu ugovora o jemstvu u vezi izdate garancije broj ... od 07.05.2007. godine na dan dospeća menice 28.05.2018. godine iznosi 1.260.166,53 evra, od čega po osnovu neizmirenog glavnog duga 915.860,50 evra, po osnovu neizmirene ugovorene kamate 272,12 evra i po osnovu obračunate zakonske zatezne kamate 344.033,80 evra. Ukupan dug tuženog po osnovu ugovora o jemstvu u vezi izdate garancije broj ... od 07.05.2007. godine na dan dospeća menice 28.05.2018. godine iznosi 170.805,96 evra, od čega na osnovu glavnice 115.516,97 evra, ugovorene kamate 86,12 evra i obračunate zakonske zatezne kamate 55.202,87 evra.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je tužiočevo potraživanje zastarelo. Prema stanovištu ovog suda, u konkretnom slučaju se ne može primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja od deset godina jer se radi o meničnom sporu, odnosno potraživanju po osnovu menice koje prema odredbi člana 78. stav 1. Zakona o menici zastareva za tri godine počev od dana dospelosti menice. Kako su utvrđeni datumi dospelosti menica 18.07.2009. godine i 23.07.2009. godine, a predlog za izvršenje kojim je iniciran postupak je podnet 30.05.2018. godine, činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda je da je potraživanje tužioca zastarelo. Pored toga, ovaj sud je kao razlog za odbijanje tužbenog zahteva naveo da tužilac nije podneo menicu na isplatu tuženom kao meničnom dužniku pre pokretanja izvršnog postupka.

Drugostepeni sud je nakon otvaranja rasprave ukinuo prvostepenu presudu i zauzeo suprotno pravno stanovište odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja istaknutom od strane tuženog. Ovaj sud je primenio opšti rok zastarelosti od deset godina propisan odredbom člana 371. ZOO sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju na osnovu ugovora o kreditu i ugovora o jemstvu. Kako je utvrđeno da je tužilac proglasio kredite dospelim 18.07.2009. godine i 23.07.2009. godine, a da je predlog za izvršenje podnet 30.05.2018. godine, prema stanovištu drugostepenog suda nije istekao rok zastarelosti od deset godina i tužilac ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze od tuženog prema članu 360. stav 1. ZOO. Primenom odredbi članova 997, 1002. stav 2. i 1004. stav 3. ZOO, drugostepeni sud je (nakon ukidanja rešenja o izvršenju) obavezao tuženog na isplatu iznosa koje je tužilac isplatio kreditoru po osnovu ugovora o garancijama, nalazeći da je tuženi kao jemac– platac solidarno odgovoran sa svojim privrednim društvom kao korisnikom kredita za neizmirene obaveze prema tužiocu, koje na dan dospeća menica (28.05.2018. godine) iznose ukupno 1.430.972,49 evra (po osnovu glavnice, redovne kamate i zakonske zatezne kamate po dve realizovane bankarske garancije i pretvorene u kredite). Pri tome je drugostepeni sud obavezao tuženog na novčanu isplatu u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, primenom člana 395. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, tužilac je na osnovu bezuslovnih i neopozivih bankarskih garancija ispunio neizmirene obaveze korisnika kredita prema davaocu kredita, nakon čega je ugovore o garancijama pretvorio u kratkoročne kredite prema korisniku kredita, koje je proglasio dospelim 18.07.2009. godine i 23.07.2009. godine. Tuženi je sa tužiocem zaključio ugovore o jemstvu kojima se obavezao da će kao jemac platac ispuniti tužiocu sve dospele a neizmirene ugovorne obaveze glavnog dužnika –privrednog društva „Marni“ DOO Kruševac, čiji je osnivač i direktor. U cilju obezbeđenja potraživanja, tuženi je predao tužiocu blanko sopstvene menice sa klauzulom „bez protesta“, potpisane od strane tuženog kao trasanta, sa ovlašćenjem banke da ih može popuniti i uneti sve bitne menične elemente u skladu sa uslovima predviđenim ugovorima o izdavanju garancija. Kako glavni dužnik iz ugovora o kreditu nije ispunio svoju obavezu prema tužiocu u celosti (deo je namiren u stečajnom postupku iz stečajne mase), to je tužilac na osnovu datog ovlašćenja tuženog popunio blanko potpisane menice sa klauzulom “bez protesta” i pokrenuo postupak prinudne naplate svog dospelog potraživanja. Međutim, to što je tužilac kao izvršni poverilac pokrenuo postupak za naplatu svog potraživanja prema tuženom kao izvršnom dužniku na osnovu verodostojne isprave (menice), ne znači da postupak mora da se okonča po odredbama Zakona o menici. U konkretnom slučaju, između parničnih stranaka nije zaključen apstraktni pravni posao, već kauzalni - ugovor o jemstvu, gde je menica samo sredstvo obezbeđenja za slučaj neispunjenja obaveze iz tog ugovora. Pošto je osnov potraživanja tužioca dug po kreditu za koji je tuženi kao fizičko lice jemčio, sledi da je drugostepeni sud pravilno raspravio sporni odnos po pravilima obligacionog prava koji važi za ugovor o kreditu i ugovor o jemstvu, pa su bez uticaja revizijski navodi o primeni Zakona o menici, uključujući i prigovor zastarelosti meničnog potraživanja koji je tuženi već isticao, a čiju neosnovanost je drugostepeni sud pravilno ocenio u pobijanoj odluci. Pošto je osnov potraživanja tužioca prema tuženom dug iz ugovora o jemstvu, sledi da se zastarelost potraživanja tužioca u konkretnom slučaju ceni prema rokovima propisanim za osnovnu obavezu, odnosno obavezu iz ugovora o kreditu, a to potraživanje zastareva u opštem zastarnom roku od 10 godina propisanom odredbom člana 371. ZOO, koji u konkretnom slučaju nije protekao.

Bez uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari je činjenica da je banka imala više sredstava obezbeđenja i da je u cilju namirenja svog potraživanja prema korisniku kredita mogla da realizuje hipoteku koja je bila uspostavljena na nepokretnosti čija vrednost znatno prelazi visinu nenamirenog potraživanja, umesto da pokreće postupak prinudne naplate na osnovu menice. Ovo iz razloga što banka kao poverilac u cilju zaštite svojih imovinskih interesa ima pravo da bira koje sredstvo obezbeđenja (od više ugovorenih) će aktivirati, odnosno na koji način će realizovati svoje potraživanje.

Iz svih izloženih razloga, nisu osnovani revizijski navodi tuženog o pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Zato je Vrhovni sud, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude,

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković