U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Popović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milan Vujin, advokat iz ..., radi raskida ugovora, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 975/18 od 17.09.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 12.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 975/18 od 17.09.2018. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 1102/16 od 13.09.2017. godine, stavom prvim izreke, raskinut je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tužilje i tuženog, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov.br. ../08 od 21.01.2008. godine, čiji je predmet stan bliže opisan stavom prvim izreke ove presude u ulici ... u ... . Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 63.110,00 evra sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 329.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 975/18 od 17.09.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 1102/16 od 13.09.2017. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema obrazloženju prvostepene presude, nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno je da su tužilja i tuženi dana 18.01.2008. godine zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji i to stana koji je bliže opisan u stavu prvom izreke prvostepene presude, za kupoprodajnu cenu od 63.110,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu NBS sa uračunatim PDV-om. Tužilja je navedeni iznos kupoprodajne cene u celosti isplatila tuženom. Tuženi se predmetnim ugovorom obavezao da tužilji kao kupcu obezbedi ulazak u posed stana završenog po sistemu „Ključ u ruke“ najkasnije do 31.12.2008. godine, sa tolerancijom od 60 dana, te da u slučaju da ne preda stan završen po sistemu „Ključ u ruke“ do gore predviđenog roka, plaća penale shodno građevinskim uzansama 0,2% dnevno, a najviše 5% od ukupne vrednosti nepokretnosti. Tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu da tužilji preda u posed stan po isteku ugovorenog roka i roka tolerancije, kao i u narednom periodu, iznos kupoprodajne cene nije vratio tužilji, iz kog razloga je prvostepeni sud primenom odredbe člana 124, 125. i 132. Zakona o obligacionim odnosima, stavom prvim izreke prvostepene odluke raskinuo ugovor o kupoprodaji nepokretosti, a stavom drugim izreke obavezao tuženog da tužilji vrati primljeni iznos na ime kupoprodajne cene.

Apelacioni sud u Beogradu je svojom presudom Gž broj 975/18 od 17.09.2018. godine, odlučujući o žalbi tuženog, istu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P broj 1102/16 od 13.09.2017. godine, prihvatajući u svemu obrazloženje prvostepenog suda, s tim što je drugostepeni sud konstatovao da tuženi i nakon osam godina od zaključenja ugovora nije izvršio svoju ugovornu obavezu, iz čega proističe da nije ni imao nameru da ispuni istu.

Prilikom donošenja pobijane odluke, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su raskinuli ugovor o kupoprodaji i obavezali tuženog da tužilji vrati iznos primljen na ime kupoprodajne cene. Uslov za raskid predmetnog ugovora je činjenica da tuženi iako je kupoprodajna cena isplaćena u celosti, nije izvršio svoju ugovornu obavezu i tužilji nije u posed predao stan koji je predmet ugovora.

Revizijski navod tuženog, da stan koj je predmet ugovora nije ni postojao u vreme zaključenja, te da je ugovor o kupoprodaji stvari koja ne postoji u vreme njegovog zaključenja ništav, nije od uticaja na osnovanost zahteva tužilje, s obziorom na to da su predmetnim ugovorom obaveze ugovornih strana bile jasno predviđene, te da tuženi svoju obavezu nije ispunio niti je tužilji vratio primljeni iznos, pa se ovde imaju primeniti upravo pravila raskida ugovora i posledica raskida iz članova 124, 125. i 132. Zakona o obligacionim odnosima i to nezavisno od toga šta je predmet samog ugovora. Sa druge strane, čak i kada bi predmetni ugovor bio ništav, kako to u reviziji tvrdi tuženi, to ne bi uticalo na obavezu tuženog da tužilji vrati traženi iznos, jer obaveza restitucije – vraćanja primljenog, postoji i kod utvrđenja ništavosti ugovora, a ne samo kod njegovog raskida. (čl. 104. ZOO).

Shodno navedenom, revizija tuženog je odbijena, i odlučeno je kao u izreci presude primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić