Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2533/2019 od 03.10.2019. godine, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka. Zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka su odbijeni.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, pa je radi ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je ... . godine u prostorijama tužene banke u kancelariji BB u toku redovnog radnog vremena, zaključio ugovor o deviznom depozitu građana broj ... kojim je oročio iznos od 37.500 evra predajući novac BB, s tim što je u ugovoru navedeno da se isti zaključuje između „Erste bank Neobroker“ AD Novi Sad i tužioca kao klijenta. Na ugovoru je bio memorandum „Erste banke“ sa adresom i brojevima telefona banke, a potpisan je od strane tužioca kao klijenta i u odeljku potpis ovlašćenog lica potpisan je BB, dok je potpis VV u odeljku ovlašćenog lica već bio na ugovoru. Predmet ugovora je regulisanje međusobnih prava i obaveza po osnovu otvaranja i vođenja deviznog depozita kod banke, te da je klijent položio depozit u iznosu od 37.500 evra, da se banka obavezuje da klijentu otvori partiju depozita i da se na sredstva koja se nalaze na depozitu plaća kamata po stopi od 1,3% na mesečnom nivou, da sredstva ostaju oročena na period od 12 meseci, da je diskreciono pravo banke da odredi ovlašćenog bankara zaduženog za vođenje računa klijenta, u ovom slučaju BB. Ugovor je overen okruglim pečatom „Erste banke“ broj ... koji je 01.02.2008. godine oglašen nevažećim, a pravno lice „Erste bank Neobroker“ nikada nije registrovano u APR-u. Tužilac je takođe, ranije u toku 2009. godine zaključio na isti način ugovor o deviznom depozitu građana broj ... kojim su novčana sredstava od 37.500 evra oročena na period od godinu dana i tužiocu je na osnovu tog ugovora BB isplatio oročenu glavnicu u iznosu od 37.500 evra kao i kamatu u iznosu od 5.850 evra. BB je bio zaposlen kod tužene „Erste banke“ AD Novi Sad, Filijala u ... na radnom mestu ... počev od 01.11.2007. godine, a od 02.06.2010. godine na poslovima ... koji su po vrsti i popisu sadržani u Pravilniku o sistematizaciji sa katalogom poslova kod tužene banke. Po predmetnom ugovoru broj ... od ...2010. godine tužiocu nije isplaćen deponovani iznos od 37.500 evra od strane tužene banke, niti mu je isplaćena kamata, iako se obraćao tuženoj ali mu je rečeno da banka nema nikakve veze sa tim sredstvima, kao ni sa ugovorom koji je zaključio sa BB koji po rečima službenika banke nije bio ovlašćen da zaključuje takve ugovore. Protiv BB se vodi krivični postupak pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi K 969/11 zbog krivičnog dela prevare po optužnici OJT Sremska Mitrovica Kt 1876/11 i u vreme prvostepenog presuđenja taj postupak nije okončan.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu isplati neosnovano primljeni novčani iznos sa kamatom, nalazeći da je tužilac sa BB zaključio nepostojeći, odnosno ništav ugovor o deviznom depozitu građana, kome je predao novčana sredstava i koji se prilikom zaključenja ugovora poslužio nevažećim pečatom banke, overavajući ugovor bez saglasnosti banke, pri čemu je kao druga ugovorna strana označeno pravno lice koje ne postoji. Prigovor zastarelosti potraživanja je ocenjen kao neosnovan, budući da se na sticanje bez osnova primenjuje desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, pa od predaje novca 15.03.2010. godine do podnošenja tužba u ovoj parnici 01.12.2016. godine, navedeni rok nije istekao.

Drugostepeni sud je dao drugačiju pravnu kvalifikaciju utvrđenog činjeničnog stanja, nalazeći da je obaveza tužene da tužiocu isplati iznos od 37.500 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti, zasnovana na odgovnornosti tužene za štetu koju je prouzrokovao njen zaposleni BB, tužiocu kao trećem licu u smislu člana 170. stav 1. u vezi članova 155 i 186. ZOO. Po nalaženju drugostepenog suda predmetno potraživanje naknade štete nije zastarelo, jer se u konkretnom slučaju ima primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja iz člana 377. ZOO, budući da se protiv BB vodi krivični postupak za krivično delo prevare pa u smislu odredaba Krivičnog zakonika nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za to delo, pri čemu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima (ZOO) zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 1. i 2.). Zastarelost počinje teći prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.), a nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.). Članom 376. istog zakona, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja s tim što prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači sa sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, a isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.).

Saglasno navedenom, u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. U ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz navedene odredbe člana 376. ZOO.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, a pre svega da se protiv BB vodi krivični postupak za krivično dela prevare, koji nije okončan u vreme prvostepenog presuđenja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da za sada nije bilo mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti potraživanja iz člana 377. ZOO, naročito što u postupku nije utvrđeno da li je u krivičnom postupku činjeničnim opisom krivičnog dela obuhvaćen i predmetni ugovor o deviznom depozitu građana broj ... od ...2010. godine. Osim toga, da bi se u konkretnom slučaju primenio opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. ZOO i institut sticanja bez osnova iz člana 210. navedenog zakona, moraju biti ispunjeni opšti uslovi sticanja bez osnova propisani navedenom odredbom. Suština je da na strani jednog lica nastane umanjenje imovine, što se u konkretnom slučaju dogodilo na strani tužioca, dok je na strani drugog lica potrebno da postoji uvećanje imovine, što u konkretnom slučaju nije razjašnjeno jer prvostepeni sud nije utvrdio činjenicu da li su predmetna novčana sredstva prešla u imovinu tužene banke.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrdili bitne činjenice da bi se pravilno ocenila osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja. Zbog toga je Vrhovni kasacioni sud ukinuo nižestepene presude, kao i odluku o troškovima postupka koja zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu iznete primedbe i utvrditi navedene bitne činjenice, kako bi pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić