U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milija Jevtović, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Dragutinović, advokat iz ... i VV iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3298/18 od 23.11.2018. godine, u sednici održanoj 30.09.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Delimično se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3298/18 od 23.11.2018. godine, ODBIJA SE, kao neosnovana žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Užicu P 1134/17 od 01.02.2018. godine u delu u kome su obavezani tuženi da tužiocu solidarno plate 2.176.797,24 dinara.

U preostalom delu, za kamatu, ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3298/18 od 23.11.2018. godine

OBAVEZUJU SE tuženi da tužiocu na ime troškova postupka po reviziji plate 228.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P 1134/17 od 01.02.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu na ime obračunate zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 4.686.235,60 dinara, za period od 12.11.2013. godine do 30.01.2017. godine, solidarno plate 2.176.797,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2017. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno na ime troškova postupka plate 233.300,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3298/18 od 23.11.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime obračunate zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 4.686.235,60 dinara za period od 12.11.2013. godine do 30.01.2017. godine solidarno plate 2.176.797,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2017. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu K 266/10 od 29.06.2010. godine, tuženi su oglašeni krivim zbog krivičnog dela zloupotrebe ovlašćenja u privredi, osuđeni na kazne zatvora i obavezani da tužiocu na ime imovinskopravnog zahteva solidarno plate 4.686.235,60 dinara. Tužilac je na osnovu napred navedene presude Osnovnom sudu u Paraćinu podneo predlog za izvršenje 08.07.2013. godine, koji sud je rešenjem od 12.07.2013. godine odredio predloženo izvršenje. S obzirom da napred navedenom pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu K 266/10 od 29.06.2010. godine tužiocu nije dosuđena kamata na ime glavnog duga i da tužilac nije naplatio svoje potraživanje do 12.11.2013. godine, tužilac je Osnovnom sudu u Užicu podneo tužbu, tražeći da se obavežu tuženi da mu na glavni dug plate kamatu za period od 10.11.2010. godine do 12.11.2013. godine u visini od 2.219.230,00 dinara, o kom zahtevu tužioca je pravnosnažno odlučeno. Kako tuženi nisu izvršili svoju obavezu ni do 30.01.2017. godine, tužilac je tužbom tražio da se obavežu tuženi da mu na iznos glavnog duga plate kamatu za period od 12.11.2013. godine do 30.01.2017. godine u visini od 2.176.797,24 dinara, sa kamatom od podnošenja tužbe, a čija visina je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca, primenom člana 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima, jer je smatrao da kako tužilac svoje potraživanje u visini od 4.686.235,60 dinara, koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu K 266/10 od 29.06.2010. godine nije naplatio ni do 30.01.2017. godine, da ima pravo na kamatu na glavni dug za period od 12.11.2013. godine do 30.11.2017. godine, kao i na kamatu na taj iznos.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženih preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, smatrajući da tužilac nema pravo na kamatu na iznos glavnog duga od 4.686.235,60 dinara za period od 12.11.2013. godine do 30.11.2017. godine, s obzirom da je tužiocu pravnosnažnom presudom dosuđena kamata na iznos glavnog duga od 4.686.235,60 dinara za period od 10.11.2010. godine do 12.11.2013. godine u visini od 2.219.230,00 dinara, sa kamatom na taj iznos od 12.11.2013. godine da isplate, te da kako se zahtev tužioca odnosi na buduću kamatu, da se glavno potraživanje ne može sastojati u budućoj kamati, niti predmet tužbenog zahteva može biti buduća kamata, s obzirom da je tužiocu zakonska zatezna kamata već dosuđena počev od 12.11.2013. godine do isplate.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo u vezi odluke o glavnom zahtevu.

Članom 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Članom 278. stavom 1. istog zakona, propisano je da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje. Članom 279. stavom 1. istog zakona propisano je da na dospelu, a neisplaćenu ugovorenu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno. Članom 324. stav 1. istog zakona propisano je da dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje.

Tuženi su pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Užicu K 266/10 od 29.06.2010. godine obavezani da tužiocu na ime imovinskopravnog zahteva solidarno plate 4.686.235,60 dinara. S obzirom da tuženi nisu ispunili ovu svoju novčanu obavezu, tužilac je, na osnovu napred navedene pravnosnažne i izvršne presude, Osnovnom sudu u Paraćinu 08.07.2013. godine podneo predlog za izvršenje, koji sud je rešenjem od 12.07.2013. godine odredio predloženo izvršenje. Kako tuženi ni do podnošenja tužbe nisu izvršili svoju novčanu obavezu utvrđenu napred navedenom pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Užicu K 266/10 od 29.06.2010. godine, odnosno platili glavni dug, to tužilac, suprotno zaključku drugostepenog suda, a kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, shodno napred citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo na kamatu na iznos glavnog duga od 4.686.235,60 dinara (dosuđenog pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu K 266/10 od 29.06.2010. godine) za period od 12.11.2013. godine do 30.01.2017. godine u visini od 2.176.797,24 dinara.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu na ime obračunate zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 4.686.235,60 dinara, za period od 12.11.2013. godine do 30.01.2017. godine, solidarno plate 2.176.797,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2017. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud je odlučujući o zahtevu tužioca za isplatu kamate na iznos od 2.176.797,24 dinara, počev od 31.01.2017. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate, pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbu iz člana 279. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, docnja dužnika novčane obaveze povlači za sobom i plaćanje zatezne kamate (član 277.), bez obzira da li je poverilac zbog toga pretrpeo štetu (član 278.). Međutim, Zakonom o obligacionim odnosima propisano je i pravilo o zabrani tzv. anatocizma, tj. da na dospele a neisplaćene kamate ne teče zatezna kamata, izuzev kada je to zakonom propisano, pa kako se prema Zakonu o obligacionim odnosima ne može naplaćivati kamata na kamatu, to se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na kamatu na iznos od 2.176.797,24 dinara, sa kojih razloga je odbijena, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na iznos od 2.176.797,24 dinara, plate zakonsku zateznu kamatu od 31.01.2017. godine do isplate.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

S obzirom na to da je tužilac delimično uspeo u postupku po reviziji, to tužilac ima pravo na troškove po reviziji, saglasno članu 165. ZPP, sa kojih razloga su obavezani tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka plate na ime sastava revizije 33.000,00 dinara i na ime takse na reviziju i odluku po reviziji u iznosu od po 97.500,00 dinara, ukupno 228.000,00 dinara, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, a saglasno važećoj AT i TT, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić