Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi VV je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući drugostepenu presudu u stavu drugom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/2023), pa je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. istog zakona i našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjenicama utvrđenim u sprovedenom postupku, tuženi su punoletna deca tužioca rođena u njegovom braku sa GG, koji je razveden. Nije sporno da su tuženi kao maloletna deca bili povereni majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i koristili se pravom stanovanja u spornom stanu, da je tužilac isključivi vlasnik predmetnog stana, da su tuženi i po sticanju punoletstva nastavili da predmetni dvosobni stan koriste za stanovanje. Tužilac za stanovanje koristi drugi stan - jednoiposoban stan površine 40m². Smrću njegovih roditelja na tom stanu prestalo je pravo doživotnog plodouživanja koje su oni imali, a vanknjižni vlasnik stana je tuženi VV.

Po tužbi koju je tužilac podneo i povukao u delu za iseljenje tužene BB, kojem se povlačenju ona protivila, u provedenom postupku je utvrđeno da BB aktuelno zbog svog zdravstvenog stanja nije u mogućnosti da se zaposli i obezbedi dovoljno sredstava za život, da ne poseduje stan u kome bi mogla stanovati niti sredstva za iznajmljivanje stana, pa je na osnovu utvrđenih činjenica zahtev za njeno iseljenje odbijen kao neosnovan, uz zaključak da je na spornom stanu stekla pravo na dom kao zaštićeno pravo. Stanovanje u spornom stanu za tuženu je od egzistencijalne važnosti i preteže nad interesom tužioca koji je tom pravu suprotstavljen, kao isključivo materijalni i nesrazmeran, imajući u vidu strukturu spornog stana. Povodom isticanja da zbog poremećenih odnosa i njenih prijava o vršenom nasilju u porodici od strane tužioca, BB ne može boraviti u stanu sa ovde tužiocem, ocena je data u pobijanoj presudi i stoji do mogućnosti primene instituta porodičnopravne zaštite. Drugostepeni sud je cenio i da je tuženoj BB neophodna pomoć njenog brata, ovde tuženog VV, ali je našao da to ne može imati uticaja na ustanovljenje njegovog prava na dom u spornom stanu, kada on u svojini ima drugi stan.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev za iseljenje tuženog VV iz dvosobnog stana u svojini tužioca, primenom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, uz date razloge koji takvu odluku opredeljuju.

Revizija tuženog VV nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Kod činjenice da je revident vanknjižni vlasnik jednoiposobnog stana koji nije opterećen pravom stanovanja kojeg drugog lica, nema osnova njegovom pozivanju na pravo na dom u spornom dvosobnom stanu, jer takvo pravo on ne crpi iz prava sestre, niti iz činjenice da u spornom stanu živi od rođenja. Pravo na dom je lično pravo. Iz zaštićenog prava na dom sestri tuženog zbog njene životne situacije, tuženi ne izvodi istovetno pravo. Na drugačiji zaključak uticaja ne mogu imati navodi tuženog da je njegovoj sestri zbog ozbiljno narušenog zdravlja neophodna njegova svakodnevna pomoć i prisustvo i da je ona zavisna od njega kao brata koji joj pruža svakodnevnu pomoć i punu podršku u svakom pogledu. Ove činjenice ne obrazuju osnov za konstituisanje ličnog prava u korist tuženog na predmetnom stanu, u pravnoj situaciji njemu dostupnog prava na dom u drugom stanu u isključivo njegovoj svojini. U odnosu na zahtev tužioca kao vlasnika spornog dvosobnog stana za iseljenje tuženog kao punoletnog deteta kom je pravo stanovanja prestalo po članu 194. stav 2. Porodičnog zakona, na strani tuženog ne postoji osnov koji bi se s uspehom mogao suprotstaviti zahtevu tužioca zasnovanom na članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, u situaciji kada tuženi ima pravo vanknjižne svojine na drugom useljivom stanu.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, to je Vrhovni sud odbio kao neosnovanu reviziju tuženog i odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković