Prema članu 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, odbijen je tužbeni zahtev da tuženi tužiocu isplate dug za učinjena ulaganja u zakupljeni prostor u holu Doma Kulture. Prema datim razlozima, tuženi Grad Pirot nije ugovorna strana ugovora o zakupu, zaključenog između tužioca i tuženog Doma kulture, pa nije pasivno legitimasan u ovoj pravnoj stvari, a na strani tuženog Doma kulture nema obaveze da tužiocu isplati dug za učinjena ulaganja, jer je prema odredbama ugovora o zakupu obaveza tužioca, kao zakupca bila da snosi tropškove tekućeg održavanja i sitnih popravki nastalih redovnom upotrebom, a da je ostala ulaganja za investiciono održavanje vršio ili bez pisane saglasnosti zakupodavca ili sa njegovom saglasnošću, ali za koje je predviđeno pravo na isplatu uloženog samo u slučaju jednostranog raskida ugovora pre isteka zakupa od strane zakupodavca, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilac nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 28.07.2014. godine. Vrednost predmeta spora je 1.784.021,42 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković