Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 443/18 od 17.05.2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica Vladičin Han P 1068/16 od 10.10.2017. godine i odlučeno tako što je, stavom drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime koristi koju je stekao korišćenjem dela k.p. br. .../... KO ..., za prolaz do objekta od ... ulice, teretnim i putničim vozilima, pešice, istovar kabaste robe za prodavnicu, ručno i uz korišćenje mehanizacije, za merenje robe u metrima, utovar prodate robe za period od 11.05.2007. godine do 31.01.2010. godine, u delu od 1/2, plati iznos od 3.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 10.10.2017. godine pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženog obaveže da mu na ime naknade štete zbog nemogućnosti da izda u zakup deo k.p. br. .../... KO ..., u površini od 166,21 m2, za period od 11.05.2007. godine do 31.01.2010. godine, u delu od 1/2, plati iznos od 2.143.039,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 10.10.2017. godine pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 443.515,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403.stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz odredbe člana 374.stav 1., u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji neosnovano ukazuje, jer je činjenično stanje ono koje je utvrđeno pravilnom ocenom dokaza izvedenih u prvostepenom postupku, kao i ponovnim saslušanjem parničnih stranaka i veštaka ekonomske struke, na raspravi pred drugostepenim sudom, koji je o tome koje će činjeniice da uzme kao dokazane odlučio pravilno, po svom uverenju, u svemu na način propisan odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku. Revident u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, ali ta povreda nije razlog zbog koga revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sukorisnik k.p.br. .../... KO ..., u delu od 1/2. U okviru te parcele, nalazi se parcela označena kao k.p.br. .../..., na kojoj je poslovni objekat, izdat u zakup tuženom, po ugovoru o zakupu od 15.04.2009. godine, tako što je tuženi tu prodavnicu koristio do decembra meseca 2009. godine. Sporni deo parcele na licu mesta predstavlja prostor do ulica .... i ..., koji je otvoren, nije ograđen, niti obezbeđen na drugi način, a čija ukupna površina iznosi 166,21 m2. Tuženi je koristio deo k.p.br. .../... radi prolaza i povremeno radi utovara i istovara robe za potrebe svoje radnje, ..., kao i za privremeno skladištenje robe, nakon istovara, do prenosa i unosa u prodajni prostor, pošto se radi o kabastoj robi. Kako se radi o prostoru koji je otvoren, isti su koristila i druga lica koja su za to imala potrebu, tako što je ceo sporni prostor korišćen za prolaz i od strane tužioca, koji tuda prolazi kako pešice, tako i traktorom, kao i od strane drugih sukorisnika predmetne parcele, a korišćen je i za prolaz i parkiranje vozila trećih lica. Veštačenjem je utvrđeno da je prodavnica – ... radila svakog meseca i ostvarila promet u iznosu od 159.247.127,63 dinara. Predmet tužbenog zahteva tužioca je naknada za korist koje je tuženo preduzeće steklo korišćenjem spornog dela k.p.br. ..../... KO ..., za prolaz od Ulice ... do svoje prodavnice koja je poslovala kao ..., kao i za utovar i istovar robe, te merenje iste, srazmerno udelu tužioca na parceli od 1/2, a za period korišćenja parcele od strane tuženog, u svojstvu zakupca.

Prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio i tuženog obavezao da mu isplati iznos od 215.232,86 dinara, sa kamatom od 10.10.2017. godine pa do isplate, na ime koristi koju je stekao korišćenjem dela k.p. br. .../... KO ..., za prolaz do objekta od ... ulice, teretnim i putničkim vozilima, pešice, istovar kabaste robe za prodavnicu, ručno i uz korišćenje mehanizacije, za merenje robe u metrima i utovar prodate robe, za period od 11.05.2007. godine do 31.12.2009. godine i iznos od 249.980,54 dinara, sa kamatom od 10.10.2017. godine, pa do isplate, na ime naknade štete zbog nemogućnosti tužioca da izda u zakup deo k.p.br. .../.... KO ..., u površini od 20,00 m2, u gore navedenom periodu, dok je potraživanje tužioca, po oba osnova, preko navedenih iznosa odbio kao neosnovano. Takvu odluku doneo je pošto je, izvedenim dokazima, utvrdio da tuženi nije mogao da koristi celokupan prostor za skladištenje svoje robe, jer se radi o neograđenom i neobezbeđenom prostoru, ali da je tuženi ostvario korist u poslovanju korišćenjem tuđe nepokretnosti, zbog čega je tužilac sprečen da ostvari dobit u pogledu izdavanja dela nepokretnosti u površini od 20,00 m2, pa se obaveza tuženog na naknadu štete zasniva na odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, na kojoj je ponovo izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka i veštaka ekonomske struke, ukinuo prvostepenu presudu i u celini odbio tužbeni zahtev tužioca, u smislu odredbe člana 219. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju drugostepenog suda, tužilac u ovom sporu ne može osnovano potraživati korist koju je stekao tuženi korišćenjem dela predmetne parcele, jer nije dokazao da je tuženi sporno zemljište koristio u utuženom periodu na takav način da bi time ostvario korist u vidu neplaćene zakupnine za taj prostor, imajući u vidu da je tuženi deo predmetne parcele samo povremeno koristio za utovar i istovar robe, kao i prolaz do prodavnice, dok su istovremeno taj prostor koristila i sva druga lica, uključujući tužioca, drugog sukorisnika i ostalih trećih lica, koja su tuda prolazila i parkirala svoja vozila. Tužilac je tvrdio da je tuženi, korišćenjem spornog zemljišta, ostvario prihod od delatnosti u određenom iznosu, u čemu, sa određenim procentom, učestvuje i korišćenje spornog zemljišta. Međutim, iako je veštak ekonomsko finansijske struke našao da je prodavnica tuženog, koja je poslovala kao ..., bila aktivna i u utuženom periodu ostvarila ukupan promet od 159.247.127,63 dinara, veštak nije mogao da se izjasni o koristi koju je tuženi imao od upotrebe spornog zemljišta u nedostatku ekonomski opravdanog metoda kojom bi se iz iznosa ostvarenog prometa dobila visina tako ostvarene koristi. U pogledu tužbenog zahteva tužioca na ime naknade štete zbog izgubljene zakupnine za korišćenje zemljišta na k.p. br. .../... KO ..., srazmerno udelu tužioca na parceli od 1/2 za utuženi period, po mišljenju drugostepenog suda, tužilac nije dokazao da je, pre nego što je tuženi uzeo objekat u podzakup, a zatim i u zakup prodavnicu koja je poslovala kao ..., ostvarivao dobit izdavanjem u zakup spornog zemljišta na korišćenje trećim licima, odnosno da je bio u mogućnosti da zaključi ugovor o zakupu za korišćenje celog spornog prostora.

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kad neko tuđu stvar upotrebi u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Ko drugome prouzrokoju štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, shodno odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenja drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta), shodno odredbi člana 155. istog zakona.

Obim naknade materijalne štete propisan je u odredbi člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Tužbeni zahtev tužioca odnosi se na deo k.p.br. .../..., čiji je on sukorisnik u idealnom delu 1/2 koji je, u spornom periodu, koristio kako tuženi za potrebe svoje prodavnice – ..., tako i tužilac za prolaz do svog objekta, a takođe i treća lica za prolaz i za parkiranje vozila, jer se radi o otvorenom prostoru koji izlazi na dve ulice i nalazi se u blizini ... i ... u ... . Pošto tužilac nije dokazao iznos koristi koju je tuženi, eventualno, ostvario u svom poslovanju koristeći predmetni prostor za utovar i istovar robe, niti je dokazao da je imao mogućnost da, u spornom periodu, ceo taj prostor izda u zakup trećem licu, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je njegov tužbeni zahtev neosnovan, u smislu pravila o teretu dokazivanja propisanog odredbom člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku.

Navodima revizije tužioca o tome da tuženi nije zakupio zemljište bez koga nije mogao da koristi objekat, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Ta činjenica nije bitna za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca, koji je bio dužan da dokaže iznos koristi koju je tuženi ostvario upotrebom njegove stvari, kao i da je dobitak čije je ostvarenje on mogao osnovano da očekuje prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, bio sprečen radnjom ili propuštanjem tuženog, a ništa od navedenog tužilac nije dokazao.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić