Protiv stavova prvog, drugog i četvrtog izreke pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik poslovnog prostora površine 329m² u prizemnoj zgradi u ulici ... broj .. u ... na kp. .. upisane u listu nepokretnosti .. KO ... . Prostor je kupio još 1996. godine, a nakon toga je suprugu tužene dozvolio da, bez naknade, koristi ovaj poslovni prostor. U navedenom prostoru tužena je upisala sedište svoje advokatske kancelarije u okviru koga je obavljala advokatsku delatnost. Koristila je dve kancelarije ukupne površine 32m², s tim što je u međuvremenu njena ćerka u tim kancelarijama takođe počela da obavlja advokatsku delatnost. U toku 2013. godine tužilac je saznao da je tužena bez njegove saglasnosti ponudila preostali deo poslovnog prostora a koji nije koristila za advokatsku delatnost trećem licu. Nakon toga tuženi je uputio pisani zahtev za hitno iseljenje 11.12.2017. godine sa rokom iseljenja od osam dana. Tužena se nije iselila, a tužilac je podneo tužbu za iseljenje. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Jagodini P 1509/17 od 13.06.2018. godine usvojen je zahtev tužioca i tužena obavezana da se iseli iz tog prostora i preda u državinu tužiocu prostor oslobođen od svih lica i stvari. Tuženu je 19.02.2021. godine iz poslovnog prostora tužioca iselio javni izvršitelj i ključeve od poslovnog prostora predao tužiocu. Tužilac tvrdi da je jedino tužena imala ključeve od celokupnog poslovnog prostora. Zbog njenog neiseljenja po zahtevu tužioca smatra da je pretrpeo štetu zbog neizdavanja cele površine predmetnog lokala u zakup.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, za iznos od 1.148.567,08 dinara.Taj iznos predstavlja visinu zakupnine koju bi tužena bila u obavezi da plati za korišćenje prostora na ime svoje advokatske kancelarije u ukupnoj površini od 32m². U preostalom delu sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da pri činjenici da je ukupna površina lokala 329m², ne znači da i tužilac ima pravo na zakupninu u vidu naknade štete za preostali deo poslovnog prostora, a do iznosa od 8.871.775,87 dinara. Ovo iz razloga što tužilac nije dokazao da bi taj poslovni prostor izdavao, da je imao ozbiljne ponude od trećih lica to znači da nije dokazao da je mogao da ostvari prihod izdavanjem u zakup ostalog dela poslovnog prostora trećim licima po redovnom toku stvari. U tom smislu tužilac nije predlagao izvođenje dokaza na te okolnosti. Stoga je tužbeni zahtev u preostalom delu odbio, nalazeći da nema osnova da se primeni institut sticanja bez osnova za preostali deo zahteva u smislu člana 219. ZOO, dok je naknadu štete vezano za korišćenje 32m² dosudio shodno odredbi čl. 154. i 189. stav 3. ZOO.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i odbio žalbu tužioca kao neosnovanu, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje izveo pravilan činjeničnopravni zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca u pogledu iznosa preko 1.148.567,08 dinara do traženih 8.871.775,87 dinara.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo. Tužena je koristila 32m² od poslovnog prostora a veštačenjem je utvrđeno da bi cena zakupnine za taj prostor za sporni period iznela 1.148.567,08 dinara. Stoga je pravilno zaključeno da je tužena neplaćanjem zakupnine za taj prostor i naznačeni period se neosnovano obogatila pa je u tom smislu pravilno usvojen tužbeni zahtev u tom delu shodno odredbi člana 219. ZOO. Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu neosnovan jer tužilac u toku postupka nije dokazao da bi drugi deo poslovnog prostora za sporni period izdavao i da je shodno tome uskraćen za prihode koje je mogao ostvariti. Tužilac nije dokazao da su postojala treća lica koja su bila zainteresovana za korišćenje predmetnog poslovnog prostora, niti je predlagao dokaze u pogledu osnova i viška izmakle koristi a bio je dužan u smislu odredbe člana 228. ZPP-a. U reviziji se uglavnom ponavljaju navodi koji su već bili istaknuti u žalbi a koje je drugostepeni sud pravilno ocenio.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković