Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz čije sadržine proizlazi da istu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 7. i 8. istog zakona, na koju se sadržinom revizije ukazuje. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana. Navodi revizije u vezi sa činjenicama ne uživaju značaj, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP, izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik porodične stambene zgrade, duple zatvorene garaže i pomoćne zgrade u ... ulici broj ... u ... . Kako je tuženi bio zainteresovan da na toj lokaciji sagradi stambenu zgradu, parnične stranke su tokom jeseni 2014. godine stupile u pregovore, koji su okončani zaključenjem ugovora o zameni nekretnina od 01.04.2015. godine, koji ugovor je overen od strane javnog beležnika pod brojem OPU 198-2015. Navedenim ugovorom stranke su se sporazumele da tužilac tuženom prenese pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi broj 1, zemljište pod zgradom – objektom, površine 1a 06m2, pomoćnoj zgradi broj 2, zemljište pod zgradom – objektom, površine 27m2, pomoćnoj zgradi broj 3, zemljište pod zgradom – objektom, površine 11m2 i zemljište uz zgradu – objekat, površine 2a 07m2, sve na kp br. ..., ukupne površine 3a 51m2, upisanoj u LN broj ... KO ..., a da će tužilac u zamenu dobiti iznos od 76.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i pravo svojine na stanu površine 66m2 u prizemlju buduće višestambene zgrade i na jednom parking mestu u dvorištu, ukupne novčane protivvrednosti oko 150.000 evra. Ugovoreno je da će stan i parking mesto koji se daju tužiocu u zamenu biti bliže opredeljeni aneksom ugovora nakon dobijanja građevinske dozvole, da odstupanje od ugovorene kvadrature stana može da bude najviše do 1m2 uz tužiočevu doplatu prema paritetu – 1.000 evra po m2 nakon etažiranja, odnosno uz doplatu tuženog do ugovorene kvadrature prema istom paritetu, da se tuženi obavezuje da završi izgradnju nove zgrade i njeno priključenje na infrastrukturnu mrežu najkasnije u roku od 12 meseci od dana dobijanja građevinske dozvole, a najkasnije u roku od 24 meseca od dana potpisivanja i overe ugovora, te da u slučaju prekoračenja tog roka tuženi tužiocu, sve dok ne preda stan, plaća za svaki mesec kašnjenja 200 evra mesečno, koliko iznosi mesečna zakupnina stana istih kvaliteta. U ugovoru je određeno da je imovina koju stranke daju u zamenu identična po vrednosti i da tužilac daje svoju neopozivu i bezuslovnu saglasnost da se tuženi upiše kao vlasnik objekata koje je dao u zamenu, a da tuženi daje svoju neopozivu i bezuslovnu saglasnost da se tužilac upiše kao vlasnik nepokretnosti u novoizgrađenom objektu. Tekst ugovora je sačinio advokat Borislav Šušnjar i sa njim je bio upoznat i advokat Vladeta Rapajić, koga je tužilac angažovao krajem marta 2015. godine. Navedeni ugovor su svojeručno potpisali tužilac i zakonski zastupnik tuženog BB. Tužilac nije izneo nikakve primedbe u pogledu teksta ugovora ili da će se zbog nedorečenih i ugovorom nepomenutih elemenata naknadno zaključiti aneks ugovora. U svrhu garancije ispunjenja preuzetih ugovornih obaveza, tuženi je u korist tužioca zasnovao izvršnu vansudsku hipoteku na svom poslovnom prostoru broj 2. u Ulici ... broj ... . u .... Dana 02.04.2015. godine, tuženi je tužiocu isplatio dinarsku protivvrednost iznosa od 76.500 evra, odnosno iznos od 9.190.710,00 dinara. Građevinsku dozvolu tuženi je dobio krajem oktobra, početkom novembra 2015. godine, a upotrebnu dozvolu za novoizgrađeni višeporodični stambeni objekat ukupne neto površine 872,78m2, dobio je dana 20.09.2016. godine. Tužiocu nije prikazan projekat na osnovu kojeg je ishodovana građevinska dozvola. Stranke nisu zaključile aneks ugovora o zameni nekretnina. Tuženi je tužioca dva puta pozvao da 20.10.2016. godine pristupi u kancelariju javnog beležnika radi primopredaje nepokretnosti, zaključenja aneksa ugovora o zameni nekretnina i davanja brisovne dozvole, a tužilac je ponudio tuženom da zaključe aneks ugovora i tada ga pozvao da mu isplati nedostajući novčani iznos do protivvrednosti od 25% ukupne površine zgrade, za koji je smatrao da mu pripada. Pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu R3 277/16 od 01.02.2017. godine usvojen je predlog tuženog i u korist tužioca u depozit suda ostavio je ključeve stana broj 1. površine 66,14m2 u prizemlju zgrade u ... ulici broj ... u ... i jednog parking mesta. Prema nalazu i mišljenju veštaka iz oblasti grafoskopije Ljiljane Cvetković od 13.09.2019. godine, koji nalaz je u celosti potvrđen nalazom i mišljenjem veštaka Rajka Mitića od 05.07.2021. godine, dokument koji je priložen spisima predmeta na strani 8, a na osnovu kojeg tužilac tvrdi da je sa tuženim imao dogovor da mu kao naknadu za razmenu nepokretnosti isplati 25% od neto kvadrature i to deo u kvadratima u budućoj zgradi, a deo u novcu, nije napisan od strane zakonskog zastupnika tuženog, direktora BB . Takođe, navedeni dokument nije potpisan od strane njegovog autora, niti je označen datum njegovog sastavljanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili primarni i eventualni tužbeni zahtev, s pozivom na odredbe člana 26, 28. stav 2, 30. stav 1, 32. stav 1, 38, 262, 327. i 331. Zakona o obligacionim odnosima, zaključivši da je zaključeni ugovor o zameni nepokretnosti od 01.04.2015. godine, izraz stvarne i slobodno formirane volje stranaka, da osim njega nikakav usmeni dogovor, kao ni aneks ugovora među strankama nije postojao, zbog čega ne postoji ni potraživanje izvan ugovorne obaveze, koja je u celosti izmirena od strane tuženog. Predmetni dokument ne predstavlja ni ponudu za zaključenje ugovora, jer ne sadrži sve bitne sastojke ugovora u smislu člana 32. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom ukazuje da je navedeni zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, broj 29/78...“Službeni glasnik RS“, broj 18/20), propisano je da je ugovor zaključen kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26). Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno (član 28. stav 2). Ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjena određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor (član 32. stav 1). Ponuda ugovora za čije zaključenje zakon zahteva posebnu formu obavezuje ponudioca samo ako je učinjena u toj formi. Isto važi i za prihvatanje ponude (član 38).

Kod utvrđenog da su parnične stranke dana 01.04.2015. godine zaključile ugovor o zameni nekretnina overen od strane javnog beležnika pod brojem OPU 198- 2015, da je tekst ugovora sačinio advokat tuženog Borislav Šušnjar i sa njim upoznao advokata tužioca, da nije bilo primedbi ugovornih strana u pogledu teksta ugovora ili napomene da će se zbog nedorečenih i ugovorom nepomenutih elemenata naknadno zaključiti aneks ugovora, te da je isti svojeručno potpisan od strane tužioca i zakonskog zastupnika tuženog BB, to jasno proizlazi da je predmetni ugovor izraz slobodno izražene volje ugovornih strana i da je postojala potpuna međusobna saglasnost o tome koja su prava i obaveze preuzete navedenim ugovorom, što je pravilan zaključak i nižestepenih sudova. Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi da je tužilac ponašanjem tuženog doveden u zabludu i prevaren prilikom realizacije posla. Bez uticaja su navodi revizije tužioca da su nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke pogrešno primenili materijalno pravo sadržano u odredbama člana 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, kod činjenice da je u samom ugovoru o zameni nekretnina navedeno da je imovina koju stranke daju u zamenu identična po vrednosti.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je nakon ovog ugovora među parničnim stranka postignut sporazum kojim se tuženi obavezao da tužiocu kao naknadu za razmenu nepokretnosti isplati 25% od neto kvadrature i to deo u kvadratima u budućoj zgradi, a deo u novcu, kod činjenice, nesumnjivo utvrđene od strane veštaka iz oblasti grafoskopije, da dokument kojim tužilac potkrepljuje ovu svoju tvrdnju nije napisan od strane zakonskog zastupnika tuženog, direktora BB. Bez uticaja na drugačiju odluku su navodi revizije kojima se osporavaju nalazi i mišljenja imenovanih veštaka i ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 271. ZPP, jer u konkretnom slučaju isti ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog, sve u skladu sa članom 407. stav 2. tačka 3. ZPP.

Nadalje, kako sporni dokument ne sadrži datum sastavljanja, a nije ni potpisan od strane parničnih stranaka, to su neosnovani navodi revizije tužioca da isti predstavlja ponudu tuženog za zaključenje ugovora koju je tužilac prihvatio, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, sve u skladu sa članom 32. i 38. ZOO. Sledom navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe člana 262, 327. i 331. ZOO, kada su zaključili da je tuženi u svemu ispunio ugovornu obavezu preuzetu ugovorom o zameni nekretnina 01.04.2015. godine, kod utvrđenog da je tužiocu dana 02.04.2015. godine isplatio dinarsku protivvrednost iznosa od 76.500 evra, a u depozit Osnovnog suda u Novom Sadu u korist tužioca ostavio ključeve stana broj 1, u prizemlju zgrade u ... ulici broj ... u ... i jednog parking mesta.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić