Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) pa je našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni druge bitne povrede odredbe parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema obrazloženju prvostepene odluke, nakon sprovedenog dokaznog postupka prvostepeni sud je utvrdio da je pravnosnažnom izvršnom presudom Osnovnog suda u Užicu P2 broj 147/10 od 21.10.2010. godine, maloletna ćerka stranaka VV, poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Istom presudom je regulisan način viđanja i održavanja ličnih odnosa tuženog sa svojom maloletnom ćerkom, između ostalog, i na taj način što je predviđeno da će maloletna VV provoditi sa ocem sedam dana na moru i sedam dana na Zlatiboru, po dogovoru roditelja, u prisustvu VV babe, kao i sedam dana za vreme zimskog raspusta u kontinuitetu bez spavanja. U periodu od 2011. godine, zaključno sa 2014. godinom, tuženi nije izvršavao svoju obavezu utvrđenu presudom o razvodu braka i nije sa maloletnom VV provodio sedam dana na moru i sedam dana za vreme zimskog raspusta u pristustvu VV babe, a tužiljine majke. Umesto tuženog, u spornom periodu, tužilja je organizovala letovanje tako što bi nakon konsultacija sa maloletnom VV utvrdila termin koji joj najviše odgovara. Tuženi je, obično sedam do deset dana pred odlazak na putovanje, otkazivao odlazak, pravdajući takav postupak svojim poslovnim obavezama, iz kog razloga je tužilja bila prinuđena da sa maloletnom VV ide na letovanje, odnosno zimovanje, kako aranžman ne bi propao. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da su troškovi zimovanja i letovanja u navedenom periodu iznosili 395.170,20 dinara. Polazeći od odredbe člana 218. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužilji isplati prethodno navedeni iznos od 395.170,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe.

Apelacioni sud u Kragujevcu je dana 14.11.2018. godine, održao raspravu, nakon čega je presudom ukinuo presudu Osnovnog suda u Užicu P2 broj 85/17 od 09.05.2018. godine i odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti kao neosnovan, sa obrazloženjem da je tužilja, prema stavu četvrtom izreke presude Osnovnog suda u Užicu P2 broj 147/10 od 21.10.2010. godine, kao roditelj kome je dete bilo povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava u smislu člana 77. stav 3. Porodičnog zakona, bila u obavezi da tuženom omogući da sa detetom pored ostalog, provede sedam dana na moru i sedam dana na Zlatiboru, a sve u smislu člana 61. stav 2. i članu 272. stav 2. Porodičnog zakona, ali navedenom presudom nije bila ustanovljena obaveza tužilje da ona finansira te boravke na moru i Zlatiboru, ni da ih ona obezbeđuje i uplaćuje. Prema daljim navodima drugostepenog suda, svi priloženi dokazi u vezi uplata za letovanje navedene četiri godine glase na ime tužilje i ćerke stranaka VV, a tužilja ne osporava da je na ta letovanja po uplaćenim aranžmanima sa ćerkom i odlazila, pa se, u konkretnom slučaju, ne radi o obavezi tuženog u pogledu izdržavanja ćerke u smislu člana 73. člana 154. stav 1. Porodičnog zakona, iz kog razloga je tužbeni zahtev tužilje drugostepenom presudom odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Naime, kako to proističe iz sadržine presude Osnovnog suda u Užicu P2 broj 147/10 od 21.10.2010. godine, stavom trećim izreke, otac maloletne VV, ovde tuženi BB obavezan je da na ime doprinosa za izdržavanje plaća iznos od 20.000,00 dinara mesečno počev od 05.03.2010. godine, pa ubuduće, dok ova obaveza po zakonu bude trajala. U tom smislu, jedina finansijska obaveza tuženog je upravo plaćanje po osnovu doprinosa za izdržavanje.

Za ovaj sud nisu sporni revizijski navodi kojima se ukazuje na sadržinu prava deteta, te ni to da je u najboljem interesu deteta da održava kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi, pri čemu u pogledu tih kontakata treba da postoji stalnost i izvesnost, a što je sve važno za pravilan emocionalni i socijalni razvoj deteta. Međutim, model viđanja koji je ustanovljen u konkretnom slučaju, a koji je podrazumeva da otac provodi sa detetom sedam dana zimskog i sedam dana letnjeg raspusta, ne uživa mogućnost prinudnog izvršenja. Ukoliko otac ne želi ili nije u mogućnosti da postupi u skladu sa sudskom odlukom kojom je ustanovljen navedeni model viđanja, ne postoji mogućnost za intervenciju države u smislu prinudnog izvršenja te odluke. Takođe, pozitivnim propisima nije predviđena mogućnost da se drugi roditelj ili drugo lice koje umesto oca odvede dete na letovanje, odnosno zimovanje, regresira od roditelja čije je to pravo za troškove tog letovanja ili zimovanja. Ovo iz razloga što odlazak na letovanje ili zimovanje, u konkretnom slučaju, nije obaveza finansijske prirode (to je isključivo obaveza davanja doprinosa za izdržavanje u iznosu od 20.000,00 dinara), već je navedeno komponenta ustanovljenog modela viđanja. Navedeno dalje znači da ne stoji revizijski navod da je majka umesto oca izvršila obavezu odvođenja deteta na letovanje odnosno zimovanje, te da ima pravo na naknadu troškova u smislu člana 218. Zakona o obligacionim odnosima, jer ovo i nije bila obaveza oca, već element modela viđanja koji mogućnost prinudnog izvršenja uživa samo onda kada neko lice sprečava njegovu realizaciju. U suprotnom, ukoliko roditelj u odnosu na kog je ustavnovljen model viđanja ne može ili ne želi da postupa u skladu sa istim, takav postupak može eventualno biti za moralnu osudu, ali u pozitivnim propisima nema uporišta za intervenciju države u smislu prinude roditelja na postupanje u skladu sa modelom viđanja, niti postoji mogućnost bilo kakve vrste novčane naknade za roditelja koji samostalno vrši roditeljsko pravo u situaciji kada bi taj roditelj, umesto drugog roditelja, realizovao sa detetom određeni oblik viđanja koji zahteva finansijske izdatke.

Shodno navedenom, svi revizijski navodi kojima se ukazuje na to da je drugostepeni sud pogrešno smatrao da odvođenje maloletne VV na letovanje, odnosno zimovanje nije bila obaveza tuženog BB, nisu osnovani. Takođe, preostali revizijski navodi kojima se ukazuje na sadržinu roditeljskog prava, te na činjenicu da ista deriviraju iz roditeljskih dužnosti, kako je to prethodno konstatovano u obrazloženju ove odluke, nisu sporni, ali isti nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu predmet spora.

Shodno svemu iznetom, odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić