Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su zakonski naslednici sada pok. GG rođene D, koja je rođena sestra tužilje AA rođene D, obe od majke sada pokojne DD1 koja je bila prvobitni vlasnik dvorišne kuće u ... u ulici ... broj ..., upisane u zknj.ul. ... KO ... . Tužilja je rešenjem R1 63/17 upućena na parnični postupak protiv BB i VV, radi utvrđivanja spornog suvlasničkog udela na zajedničkoj nepokretnosti u ulici ... broj ... upisane u LN ... KO ... . Prvobitna vlasnica dvorišne kuće u ... broj ..., DD1 je kao darodavac prvo zaključila darovni ugovor sa ćerkom AA 04.03.1991. godine i ovim ugovorom je darovala ćerki polovinu dvorišne porodične stambene zgrade u ... broj ... na kat.parceli ... u površini od 40 m2 koju čini prednji deo prema ulici, kao i pravo korišćenja dvorišta u dužini zgrade, a potom je 21.03.1992. godine zaključila darovni ugovor sa ćerkom GG kojim je darovala ćerki polovinu zgrade u površini od 40 m2 koju čini zadnji niži deo zgrade u nastavku prednjeg dela prema ulici, kao i pravo korišćenja ispod ovog dela objekta i pravo službenosti prolaza kroz prednji deo dvorišta kao prilaz objektu peške. Tužilja i njena sestra GG su na osnovu ugovora o poklonu izvršile uknjižbu prava vlasništva sa po ½ dela. Nijedan od daroprimaca nije imala nikakvih primedbi na ovakvu podelu nepokretnosti i svaka od njih je nastavila da faktički koristi svoj deo nepokretnosti koji je dobila po darovnom ugovoru, tako da je od tada pa sve do danas sadašnje objekte broj 2 i 5 držala i koristila samo tužilja, a sadašnje objekte broj 3 i 4 GG i njen suprug ĐĐ. Predmetna nepokretnost je iz zknj.ul. ... KO ... prevedena u Katastar nepokretnosti zapisnikom Komisije RGZ za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima od 25.05.2005. godine u kome je konstatovano da je kat.parcela ... površine 5 a 78 m2 i da je na parceli sagrađena stambeno-poslovna zgrada – zgrada 1 koja se vodi pod kućnim brojem ... u ulici ... ..., zgrada broj 2, 3 i 4 koje se vode pod istim kućnim brojem. Poslovno-stambena zgrada 1 u državnoj svojini je Republike Srbije, a nosilac prava korišćenja je „...“ a.d. Beograd, porodična stambena zgrada 2 je svojina AA i GG sa udelom od po ½ dela, a zgrade broj 3 i 4 su državina AA i GG sa udelom od po ½ dela uz zabeležbu da su ove zgrade broj 3 i 4 izgrađene bez građevinske dozvole. Ovako opisana nekretnina je upisana u LN ... KO ..., a nakon smrti GG kao njeni naslednici su na njenom udelu upisani sinovi, ovde tuženi svaki u po ¼ dela.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog BB u odnosu na stav prvi i treći izreke prvostepene odluke uz zaključak da je prvobitna vlasnica nepokretnosti DD1 izvršila fizičku deobu svoje nepokretnosti na dve fizički opredeljene polovine, te da su darovni ugovori iz 1991. godine predstavljali osnov sticanja prava AA i GG na spornoj nepokretnosti i to tako što je darovnim ugovorom od 04.03.1991. godine jedan tako fizički opredeljen poseban deo dvorišne kuće prema ulici poklonjen tužilji AA, a drugi fizički opredeljen niži deo kuće prema dvorištu darovnim ugovorom od 21.03.1991. godine poklonjen GG, pravnom prethodniku tuženih. Na navedeno nije od uticaja činjenica da je nepokretnost u vlasništvu DD1 bila upisana kao jedna celina – porodična stambena zgrada broj ..., ZK telo ... u ZKNJUL br. ... KO ..., pošto je fizička podela nepokretnosti izvršena navedenim darovnim ugovorima, pa inicijalni upis suvlasništva u zemljišnim knjigama je bio suprotan navedenim darovnim ugovorima u kojima nije ni bilo reči o poklonu po ½ idealnih delova. Za osnovanost tužbenog zahteva nisu od značaja ni dalja raspolaganja koja su nakon prevođenja nepokretnosti u katastar kako je navedeno, činili tužilja AA i GG.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Ugovor o poklonu nije regulisan normama pozitivnog zakonodavstva, već se na njega primenjuju pravna pravila iz paragrafa 561 do 568 Srpskog građanskog zakonika, na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Kod ugovora o poklonu poklonodavac daje poklonoprimcu dobrovoljno neku imovinsku vrednost, a poklonoprimac to prima i između ugovornih strana postoji saglasnost o predmetu poklona i volja da se on učini odnosno primi.

U kontekstu iznetog, pravni odnos u konkretnom slučaju pravilno je cenjen i raspravljen prema sadržini ugovora o poklonu od 04.03.1991. godine i 21.03.1992. godine. Tužilja i njena sestra sada pokojna GG, pravni prethodnik tuženih su darovnim ugovorima iz 1991. godine od svoje majke DD1 kao prvobitnog vlasnika dvorišne kuće u ... broj ... dobile u isključivu svojinu posebne fizički opredeljene delove ovog objekta, na kome su u javnim knjigama upisane kao suvlasnici i nakon darovnih ugovora svaka od sestara je držala tačno ono što je i dobila po darovnom ugovoru, odnosno tužilja sadašnje objekte broj 2 i 5, a GG sadašnje objekte broj 3 i 4. Stoga je bez uticaja upis njihovog suvlasništva u zemljišnu knjigu odnosno kasnije katastar nepokretnosti, jer je takav upis bio u suprotnosti sa sadržinom darovnih ugovora kao osnovima sticanja njihovog prava na spornoj nepokretnosti. Kako je prvobitna vlasnica DD1 izvršila fizičku deobu nepokretnosti na dve fizički opredeljene polovine i tako opredeljene identifikovane parcele poklonila ćerkama darovnim ugovorima od 04.03.1991 godine. i 21.03.1991. godine i one nastavile da faktički koriste svaka svoju nepokretnost to su prihvatile izvršeni način deobe od strane svoje majke DD1, te sledi da parničnim strankama pripadaju tačno određeni objekti kako su navedeni u izreci prvostepene odluke.

Revidenti u reviziji ponavljaju žalbene navode kojima je ukazano na raspolaganje koje je izvršeno nakon prevođenja nepokretnosti u katastar nepokretnosti, koje je drugostepeni sud cenio kao i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje šta je faktički bio predmet darovnih ugovora, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje na činjenice iznete u podnesku koji je dostavljen po isteku roka za žalbu tuženih.

Činjenica da je prvobitno žalbu izjavio samo tuženi BB, ne uskraćuje pravo tuženom VV na izjavljivanje revizije, jer je reč o jedinstvenim suparničarima kao naslednicima GG.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju i taksu je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili potrebni radi odlučivanja o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković