Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž 5135/2019 od 13.05.2020. godine obavezani su tužioci da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 121.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti rešenja do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pravni sledbenici GG koji je u svojstvu zajmodavca sa Preduzećem za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Inter-trejd“ DOO Bujanovac, kao zajmoprimcem, zaključio ugovor o zajmu novčanog iznosa od 20.000 evra, dana 03.05.2006. godine. Novac je predat zajmoprimcu na dan zaključenja ugovora, sa rokom vraćanja od 2 meseca. Kao sredstvo obezbeđenja, zajmoprimac je izdao menicu koju će zajmodavac avalirati ukoliko zajmoprimac u ugovorenom roku ne vrati zajam koji je predmet ugovora (član 5.). U članu 6. ugovora o zajmu određeno je da ukoliko zajmoprimac ne vrati zajam u roku iz člana 3. ugovora ili zajmodavac ne naplati svoje potraživanje na način određen članom 5. ugovora, zajmodavac će se naplatiti prodajom nepokretne imovine jemca VV, ovde tuženog, a koja se sastoji od kp br .. potez „DD“, stambene zgrade površine 139 m2 i dvorište uz zgradu površine 467 m2, upisane u pl br .. KO Bujanovac. Kako zajmoprimac „Inter-trejd“ DOO Bujanovac nije vratio zajam u ugovorenom roku, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Bujanovcu P 369/08 od 09.02.2009. godine obavezan je da pravnim sledbenicima zajmodavca, ovde tužiocima, na ime duga isplati iznos od 20.000 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke od 04.07.2016. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i iznos od 177.000,00 dinara na ime troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom od 16.03.2009. godine. Na osnovu ove presude kao izvršne isprave tužioci su pokrenuli izvršni postupak u predmetu I 2843/10 koji je obustavljen jer je nad izvršnim dužnikom otvoren i zaključen stečajni postupak, nakon čega je kao pravno lice brisan iz registra, a izvršenje nije sprovedeno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je najpre zaključio da predmetno potraživanje nije zastarelo i da je tuženi, kao jemac u obavezi da tužiocima isplati dugovani iznos na osnovu člana 1004. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ugovorom o zajmu saglasio da ukoliko zajmoprimac ne bude vratio zajam u ugovorenom roku, zajmodavac svoje potraživanje ima naplatiti prodajom tačno određene nepokretne imovine jemca - tuženog.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da se ugovorom o zajmu tuženi nije obavezao kao jemac obaveze zajmoprimca, već je istovremeno, između zajmodavca i tuženog, zaključen ugovor o hipoteci na nepokretnostima u vlasništvu tuženog, kao stvarno pravno sredstvo obezbeđenja zajma čime je zajmodavac, kao poverilac stekao založno pravo na nepokretnosti koje ga ovlašćuje da zahteva naplatu potraživanja njenom prodajom, na način propisan zakonom.

Po članu 997. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovorom o jemstvu jemac se obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako ovaj to ne učini. Ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno (član 998.). Obim jemčeve odgovornosti propisan je u članu 1002. navedenog zakona, tako da jemčeva obaveza ne može biti veća od obaveze glavnog dužnika, a ako je ugovoreno da bude veća, ona se svodi na meru dužnikove obaveze (stav 1.) i jemac odgovara za ispunjenje cele obaveze za koju je jemčio, ako njegova odgovornost nije ograničena na neki njen deo ili na drugi način podvrgnuta lakšim uslovima (stav 2.). Po članu 1004. stav 1. od jemca se može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu (supsidijarno jemstvo). Sa druge strane Zakonom o hipoteci u članu 2. definisan je pojam hipoteke, kao založnog prava na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca pre docnijih hipotekarnih poverilaca bez obzira u čijoj se svojini nepokretnost nalazi. Ugovor o hipoteci je ugovor između vlasnika nepokretnosti i poverioca kojim se vlasnik nepokretnosti obavezuje da u korist poverioca zasnuje hipoteku radi namirenja obezbeđenog potraživanja, na način propisan zakonom, s tim što dug dospeva u skladu sa ugovorom ili drugim pravnim osnovom iz koga proizilazi i ugovor o hipoteci može da bude samostalan ili deo ugovora koji uređuje potraživanje (ugovora o zajmu, kreditu i dr.), po članu 9. navedenog zakona.

U kontekstu navedenih materijalno-pravnih odredaba, založni dužnik nije isto što i jemac i ne odgovara za dug celokupnom svojom imovinom, već se poverilac može namiriti samo unovčavanjem založene stvari, odnosno založno pravo na nepokretnosti, ovlašćuje poverioca da ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti. U konkretnom slučaju odredbom člana 6. ugovora o zajmu, određeno je da ukoliko zajmoprimac ne vrati zajam u ugovorenom roku ili zajmodavac ne naplati svoje potraživanje na način određen članom 5. ugovora, zajmodavac će se naplatiti prodajom tačno određene nepokretne imovine jemca VV, ovde tuženog. Pravilno je tumačenje drugostepenog suda u pogledu navedene odredbe ugovora, da se tuženi nije obavezao kao jemac obaveze zajmoprimca, već je kao založni dužnik ovlastio zajmodavca (ukoliko zajmoprimac ne vrati zajam u ugovorenom roku ili zajmodavac ne naplati svoje potraživanje na ugovoreni način) da naplati svoje potraživanje prodajom određenih nepokretnosti u vlasništvu tuženog. Time je kao stvarno pravnim sredstvom obezbeđenja zajma, zajmodavac kao poverilac stekao založno pravo na nepokretnosti koje ga ovlašćuje da zahteva naplatu potraživanja njenom prodajom, na način propisan zakonom. Imajući u vidu navedeno, neosnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je namera ugovornih strana bila da tuženi za obaveze po ugovoru o zajmu odgovara kao jemac, odnosno da je bio garant ugovora o zajmu bez ograničenja obaveze na nepokretnosti bliže navedene u članu 6. ugovora. Pored toga, suprotno navodima revizije, polazeći od načela akcesornosti, kao zajedničkog principa koji povezuje jemsto i zalogu ne može se zaključiti da zaloga za tuđ dug u sebi konzumira jemstvo, odnosno da se pravila koja važe za jemstvo proširuju i na zalogu. Bez uticaja su navodi revizije kojima se ukazuje da je tuženi potpisao ugovor o zajmu kao „jemac“, a ne kao „založni dužnik“ budući da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase i da se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99. ZOO). Navodi revizije da tuženi u vreme zaključenja ugovora o zajmu nije mogao raspolagati nepokretnostima navedenim u ugovornoj odredbi jer su iste bile u režimu zajedničke svojine, povodom čega je supruga tuženog vodila parnicu radi deobe bračne tekovine, ne mogu menjati pravnu prirodu predmetne ugovorne odredbe, niti dovesti do primene pravila koja važe za jemstvo.

Imajući u vidu izneto neosnovano se revizijom tužilaca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić