Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 650/20 od 07.04.2021. godine, delimično je usvojena žalba tužene, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 6911/2018 od 29.11.2019. godine preinačena, tako što je obavezana tužena da tužiocima na iznos glavnice od 133.767,46 dinara isplati zateznu kamatu od dana sticanja 05.10.2007. godine pa do isplate umesto kamate koja je dosuđena na iznos glavnice od 133.767,46 dinara i to kamatu koju propisuje ECB na evro počev od dana sticanja 05.10.2007. godine do 24.12.2012. godine i kamatu u visine zakonske zatezne kamate počev od 25.12.2012. godine do isplate. U preostalom delu potvrđena je navedena prvostepena presuda. Stavom drugim, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. ZPP.

Članom 404. stavom 1. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11...18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom utvrđeno je da je ništava ugovorna odredba o naknadi troškova obrade kredita u korist banke i odredba o naplati premije na ime osiguranja kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznose stečene na osnovu tih ništavih ugovornih odredbi. Nižestepeni sudovi su, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, doneli odluku u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine i 16.09.2021. godine i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasacionog suda. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredbe ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nisu ništave pod uslovom da je ponuda banke o navedenom sadržala jasne i nedvosmislene podatke. Troškovi koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, a oni mogu biti naplaćeni korisniku kredita samo jednom. Takođe, odluka je u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja premija osiguranja, kao obaveze korisnika kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita izrečenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da je pravno valjana odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, pod uslovom da je ta obaveza jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi iskazivanjem ove vrste troškova kredita i njegovog procentualnog ili nominalnog iznosa u ponudi. U ovoj parnici tuženi nije dokazao da je u predugovornoj fazi tužiocu dostavio ponudu sa jasno označenom visinom troškova obrade kredita i obavezom plaćanja premije na ime osiguranja kredita koji su određeni ugovorom o kreditu i naplaćeni od tužioca. Kako je revizija izjavljena u sporu male vrednosti ne postoji mogućnost preispitivanja i drugačijeg utvrđenja ove bitne činjenice kojom se opredeljuje pravilnost primene citiranog pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda. Ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu u predmetima sa istim pravnim osnovom ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav, pošto pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u ovom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom predmetu.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stava 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stava 2. tačke 5) ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Članom 468. stavom 1. ZPP propisano je da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Članom 479. stavom 6. ZPP propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem je vrednost predmeta spora ispod navedenog zakonskog limita, revizija tuženog nije dozvoljena u smislu člana 479. stava 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić