Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1598/19 od 07.11.2019. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Šapcu P 591/18 od 13.02.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom i na odredbu čl. 404. ZPP-a (posebna revizija).

Revizija tužioca je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 1 i 3 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, sa izmenama), s obzirom da vrednost predmeta spora prelazi revizijski cenzus, zbog čega nije bilo mesta primeni instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2.ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje od odredaba ovog zakona, niti je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev, pa se neosnovano revizijom ukazuje na razloge za izjavljivanje revizije iz člana 407. stav 1. tačka 3. i 5. ZPP. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio bitne žalbene navode tužioca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu rešenja Višeg suda u Beogradu Ki 480/12 od 05.10.2012. godine izvršeno je otvaranje, popis i privremeno oduzimanje sadržine sefa koji je tužilac imao po osnovu zakupa kod „...“ ... . Optužnicom VJT u Beogradu Kt. 493/12 od 17.12.2012. godine, tužiocu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. KZ, krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 3. KZ i krivičnog dela pranje novca iz člana 231. KZ. Rešenjem sudije za prethodni postupak Poi. br. 20/14 od 04.06.2015. godine usvojen je zahtev VJT u Beogradu od 02.12.2014. godine i od tužioca privremeno oduzeta devizna novčana sredstva u iznosu od 66.555,00 evra. Po prigovoru tužioca, rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi 20/14 Kv 2304/16 od 18.10.2016. godine ukinuto je privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela određeno rešenjem sudije za prethodni postupak od 04.06.2015. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž Poi 11/16 od 10.04.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba Višeg javnog tužilaštva u Beogradu izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Poi 20/14-Kv. 2304/16 od 18.10.2016. godine. Navedeno rešenje primljeno je u Viši sud u Beogradu 05.05.2017. godine a oduzeta novčana sredstva vraćena su tužiocu uplatom na njegov devizni račun kod „...“ ... dana 26.05.2017. godine. Tužilac se obratio Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom 07.08.2017. godine sa zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos vraćenih novčanih sredstava za period od 09.10.2012. godine do 26.05.2017. godine, kom zahtevu nije udovoljeno. Obračunata kamata prema veštačenju iznosi 24.160,70 evra. Tužilac je u svojstvu primaoca, sa „Hypo Alpe Adria Leasing“ DOO Beograd, kao davaocem lizinga, dana ...2010. godine zaključio ugovor o finansijskom lizingu, čiji je predmet motorno vozilo marke „...“, godina proizvodnje 2010., za nabavnu vrednost 47.605,53 eura. Tužilac je izvršavao svoju obavezu po ovom ugovoru zaključno sa junom 2012. godine, otplativši 24 lizing rate, ali je potom obavestio davaoca lizinga da ne može dalje da vrši plaćanja, te je vratio automobil i na njegov zahtev 07.05.2013. godine ugovor je jednostrano raskinut. Sporni iznos od 33.621,51 evra predstavlja iznos uplaćenog po ovom ugovoru davaocu lizinga.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili zahtev tužioca kojim je tražio naknadu materijalne štete – stvarne štete i izgubljene dobiti, prouzrokovane radom organa tužene.

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavka za odgovornost je da je organ pravnog lica postupao nezakonito (suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu odnosno propustio da primeni zakon, drugi propis ili opšti akt) ili nepravilno (protivno uobičajenom i pripisanom načinu obavljanja delatnosti), čime se povređuju prava ili interesi nekog lica.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u postupanju organa tužene nema nazakonitog i nepravilnog rada, kao osnova njene odgovornosti za štetu u smislu navedene zakonske odredbe, a izjavljenom revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Polazeći od potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 172. Zakona o obligacionim odnosima, za naknadu štete zbog nezakonitog odnosno nepravilnog rada organa tužene. Ovo stoga što je postupanje državnih organa, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, imalo osnov u odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Sl. glasnik RS“, br. 32/2013, 94/2016). Na osnovu člana 60. navedenog zakona, tužiocu su kao vlasniku privremeno oduzete imovine za koju je, u skladu sa ovim zakonom utvrđeno da ne potiče iz krivičnog dela, bez odlaganja vraćena oduzeta novčana sredstva koja je držao u sefu banke. Tužilac zahtev za naknadu štete zasniva na tvrdnji da je zbog nezakonitog postupanja organa tužene bio onemogućen u upotrebi svog deviznog novca, zbog čega trpi štetu u visini zakonske zatezne kamate na taj novac, za period od njegovog oduzimanja do vraćanja. Odredba člana 61. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela daje mogućnost vlasniku vraćenih novčanih sredstava da tužbom kod suda ostvaruje pravo na naknadu štete prouzrokovane privremenim oduzimanjem imovine, ukoliko Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom nije upravljala oduzetom imovinom kao dobar domaćin i nije ili je delimično udovoljila njegovom zahtevu za naknadu štete. Međutim, prema opštim pravilima odgovornosti za štetu, da bi postojala odgovornost za naknadu štete moraju biti ispunjeni određeni uslovi, i to da nastupi šteta, da šteta nastane ne dozvoljenom radnjom ili propuštanjem, da postoji uzročna veza između nedozvoljene radnje i štete i da postoji odgovornost za štetu.

Pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da tužilac nije dokazao nezakonit i nepravilan rad organa tužene i postojanje uzročno-posledične veze između preduzetih radnji organa tužene i štete u vidu zakonske zatezne kamate na oduzeti iznos novca. S obzirom da je novac držao u sefu, tužilac je bio dužan da dokaže da je po redovnom toku stvari, u smislu odredbe člana 189. stav 3. ZOO, osnovano mogao očekivati dobitak (zakonsku zateznu kamatu) čije je ostvarenje sprečeno radnjom odnosno propuštanjem tužene, što nije učinio. Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je bez uticaja za odgovornost tužene okolnost da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž 70/2016 od 22.06.2016. godine utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u predmetu Višeg suda u Beogradu koji je vodio postupak privremenog oduzimanja deviznog novca, jer tužilac nije dokazao da je trajanje tog postupka preko vremenskog perioda koji bi se smatrao razumnim rokom za odlučivanje, u uzročnoj vezi sa štetom koju ovde traži i njenom visinom.

Vrhovni kasacioni sud je neosnovanim ocenio i navode revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava kojima se ističe da je pravni osnov tužiočevog potraživanja trebalo ceniti i primenom odredbi članova 210. i 214. ZOO jer, imajući u vidu izloženo, u ovom slučaju nema mesta primeni instituta sticanja bez osnova budući da postupanje tužene u vezi sa oduzimanjem i vraćanjem deviznog novca tužioca ima osnov u posebnim odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i može biti osnov samo za naknadu eventualne štete.

Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili kada su odbili i tužbeni zahtev za naknadu štete u visini novčanog iznosa koji je tužilac isplatio na osnovu ugovora o lizingu do njegovog raskida, pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP. Tužilac nije dokazao da je do nemogućnosti izmirenja obaveza plaćanja lizing rata došlo upravo iz razloga što su mu novčana sredstva neosnovano privremeno oduzeta, kod utvrđenih činjenica da je poslednju lizing ratu platio juna meseca 2012. godine a da mu je devizni novac iz sefa oduzet 09.10. 2012. godine. Kako je tužilac tri meseca pre oduzimanja novca prestao da izmiruje svoje ugovorne obaveze koje su dospevale svakog meseca, nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je davalac lizinga jednostrano raskinuo ugovor nakon pismene izjave tužioca da je zbog neosnovanog oduzimanja novca od strane tužene onemogućen da plaća ugovorene mesečne rate, niti je dokazao svoje tvrdnje da je novcem koji je držao u sefu imao nameru da plati celokupan preostali dug odjednom.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić