Presudom Višeg suda u Užicu P 3739/2018 od 27.12.2021. godine, stavom 1. izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema tuženima BB i VV kojim je traženo da se utvrdi da je ugovor o prodaji nepokretnosti overen kod Osnovnog suda u Užicu pod Ov.3 br 917/2013 od 26.06.2013. godine bez pravnog dejstva prema tužiocu u obimu potrebnom za namirenje njegovog potraživanja prema dužniku BB, koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu P 843/2012 od 29.03.2016. godine i to iznosa od 48.000 evra sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka počev od 05.09.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 24.12.2012. godine prema članu 4. Zakona o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu NBS na dan isplate, kao i za iznos troškova parničnog postupka od 356.962,00 dinara, što je tuženi dužan priznati i trpeti da tužilac navedeno potraživanje može namiriti prodajom nepokretnosti koja je bila predmet navedenog ugovora i to ½ porodične stambene kuće u ..., u ulici ... broj .., izgrađena na kat. parceli broj .. KO ..., broj zgrade .. i pravom korišćenja sa udelom 1/6 na katastarskoj parceli na kojoj je zgrada izgrađena, sve upisano u listu nepokretnosti broj .. KO ... . Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi i prema tuženom BB da je ugovor o prodaji nepokretnosti overen kod Osnovnog suda u Užicu pod Ov.3 br 917/2013 od 26.06.2013. godine bez pravnog dejstva prema tužiocu u obimu potrebnom za namirenje njegovog potraživanja prema dužniku BB koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu P 843/2012 od 29.03.2016. godine i to iznosa od 48.000 evra sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka počev od 05.09.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 24.12.2012. godine prema članu 4. Zakona o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu NBS na dan isplate, kao i za iznos troškova parničnog postupka od 356.962,00 dinara, što su tuženi dužni priznati i trpeti da tužilac navedeno potraživanje može namiriti prodajom nepokretnosti koja je bila predmet navedenog ugovora i to ½ porodične stambene kuće u ..., u ulici ... broj .., izgrađena na kat. parceli broj .. K.O. .., broj zgrade .. i pravom korišćenja sa udelom 1/6 na katastarskoj parceli na kojoj je zgrada izgrađena, sve upisano u listu nepokretnosti broj .. KO ... . Stavom 2. izreke, obavezan je tužilac da tuženima na ime naknade troškova postupka plati iznos od 846.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 351/22 od 12.05.2022. godine, nakon održane rasprave pred tim sudom, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Užicu P 3739/2018 od 27.12.2021. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno prema tuženom VV da je ugovor o prodaji nepokretnosti overen kod Osnovnog suda u Užicu pod Ov.3 br 917/2013 od 26.06.2013. godine bez pravnog dejstva prema tužiocu u obimu potrebnom za namirenje njegovog potraživanja prema dužniku BB koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu P 843/2012 od 29.03.2016. godine i to iznosa od 48.000 evra sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka počev od 05.09.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 24.12.2012. godine prema članu 4. Zakona o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu NBS na dan isplate, kao i za iznos troškova parničnog postupka od 356.962,00 dinara, što je tuženi dužan priznati i trpeti da tužilac navedeno potraživanje može namiriti prodajom nepokretnosti koja je bila predmet navedenog ugovora i to ½ porodične stambene kuće u ..., u ulici ... broj .., izgrađena na kat. parceli broj .. KO ..., broj zgrade .. i pravom korišćenja sa udelom 1/6 na katastarskoj parceli na kojoj je zgrada izgrađena, sve upisano u listu nepokretnosti broj .. KO ... . Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi i prema tuženom BB da je ugovor o prodaji nepokretnosti overen kod Osnovnog suda u Užicu pod Ov.3 br 917/2013 od 26.06.2013. godine bez pravnog dejstva prema tužiocu u obimu potrebnom za namirenje njegovog potraživanja prema dužniku BB koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Užicu P 843/2012 od 29.03.2016. godine i to iznosa od 48.000 evra sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka počev od 05.09.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 24.12.2012. godine prema članu 4. Zakona o zateznoj kamati do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu NBS na dan isplate, kao i za iznos troškova parničnog postupka od 356.962,00 dinara, što je tuženi dužan priznati i trpeti da tužilac navedeno potraživanje može namiriti prodajom nepokretnosti koja je bila predmet navedenog ugovora i to ½ porodične stambene kuće u ..., u ulici ... broj .., izgrađena na kat. parceli broj .. K.O. ..., broj zgrade .. i pravom korišćenja sa udelom 1/6 na katastarskoj parceli na kojoj je zgrada izgrađena, sve upisano u listu nepokretnosti broj .. K.O. ... . Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi VV da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 673.475,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom BB na ime troškova postupka plati iznos od 481.788,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi VV je blagovremeno izjavio reviziju protiv stava drugog i četvrtog izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost presude u pobijanom delu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba tog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, presudom Osnovnog suda u Užicu P 843/12 od 29.03.2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA prema tuženom BB, pa je raskinut ugovor o zajedničkoj izgradnji stambenog objekta od 05.09.2008. godine i obavezan je BB da tužiocu AA isplati iznos od 48.000 evra sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 356.962,00 dinara. Presuda je postala pravnosnažna 04.04.2017. godine. Na osnovu ove presude kao izvršne isprave, AA je kao izvršni poverilac, 20.04.2017. godine protiv BB kao izvršnog dužnika, podneo predlog za izvršenje radi naplate glavnog duga u iznosu od 48.000 evra, na celokupnoj imovini izvršnog dužnika, koji predlog je usvojen i rešenjem Osnovnog suda u Užicu II 375/17 od 27.04.2017. godine određeno je predloženo izvršenje. Istoga dana podnet je i predlog za izvršenje protiv istog izvršnog dužnika radi naplate troškova postupka u predmetu P 843/12 u iznosu od 356.962,00 dinara, a rešenjem o izvršenju II 374/17 od 24.04.2017. godine određeno je predloženo izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika. Zaključkom javnog izvršitelja Đorđa Dogandžića od 18.07.2017. godine određeno je sprovođenje izvršenja rešenja o izvršenju II 374/17 od 24.04.2017. godine upisom zabeležbe zaključka o sprovođenju izvršenja u katastar nepokretnosti, procenom vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnog poverioca iz prodajne cene nepokretnosti izvršnog dužnika BB. Reč je o nepokretnostima BB - kat. parceli broj .. KO ... i kat. parcelama broj .. i .. KO ... . Tuženi BB, kao prodavac je sa VV, kao kupcem, 24.06.2013. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti čiji je predmet udeo od ½ na porodičnoj stambenoj zgradi u ..., upisane u listu nepokretnosti broj .. KO ... i udeo od 1/6 prava korišćenja kat. parcele .. KO ..., površine 492 m2, gradsko građevinsko zemljište. Ugovor je sudski overen dana 26.06.2013. godine. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji, dužnik BB je bio insolventan, budući da je potraživanje tužioca prema njemu na taj dan iznosilo 52.762,25 evra, a vrednost ukupne imovine kojom je dužnik u tom trenutku raspolagao iznosila je 18.243,16 evra, odnosno 34.014,60 evra ukoliko se uključi i imovina koja je predmet ugovora o kupoprodaji. U ovom postupku pravnosnažno je odlučeno o tužbenim zahtevima tužioca AA za utvrđenje ništavosti i za poništaj predmetnog ugovora o kupoprodaji, tako što su presudom od 30.06.2016. godine odbijeni ovi tužbeni zahtevi tužioca.

Nakon rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu člana 383. st. 3. i 4. ZPP, taj sud je zaključio da je predmetni ugovor o kupoprodaji zaključen između tuženih BB i VV, inače oca i sina, prividan ugovor koji prikriva drugi ugovor, ugovor o poklonu, a koji ugovor je punovažan u smislu odredbe člana 66. stav 2. ZOO. Kako je reč o besteretnom raspolaganju, to se shodno članu 281. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, pretpostavlja da je tuženom VV, kao srodniku po krvi prodavca, bilo poznato da prodavac preduzetim raspolaganjem nanosi štetu tužiocu. Tužilac nije prekludiran da traži pravnu zaštitu u konkretnom slučaju, jer je njegovo potraživanje prema dužniku BB dospelo na isplatu 05.09.2008. godine, što je utvrđeno pravnosnažnom presudom od 29.03.2016. godine. Kako su ispunjeni svi uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji u smislu člana 280. stav 1, 281. stav 3. i 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužbeni zahtev tužioca prema tuženom VV, kao trećem licu, je osnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije tuženog VV kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu odluke koja se odnosi na ovog tuženog.

Prema odredbi člana 280. Zakona o obligacionim odnosima, svaki poverilac, čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kada je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.); smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.). Odredbom člana 283. stav 1. i 2. propisano je da se pobijanje može vršiti tužbom ili prigovorom i da se tužba za pobijanje podnosi protiv trećeg lica sa kojim je, ili u čiju korist je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno protiv njegovih univerzalnih pravnih sledbenika. Odredbom člana 284. tog zakona propisano je da ako sud usvoji tužbeni zahtev, pravna radnja gubi dejstvo samo prema tužiocu i samo ukoliko je potrebno da ispunjenje njegovih potraživanja. Rok za podizanje tužbe propisan je članom 285. Zakona o obligacionim odnosima tako što je stavom 1. predviđeno da se tužba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1., a za ostale slučajeve u roku od 3 godine, a stavom 2. da se rok računa od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju.

U konkretnom slučaju, tužilac pobija pravnu radnju dužnika – ugovor o kupoprodaji koji je dužnik zaključio sa tuženim VV, kao trećim licem, u smislu citiranih zakonskih odredbi. Ugovor je zaključen 24.06.2013. godine, a sudski je overen 26.06.2013. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 22.06.2016. godine. S obzirom da pobijana pravna radnja – ugovor o kupoprodaji predstavlja teretno raspolaganje, to se ima primeniti rok od godinu dana, koji se računa od dana zaključenja ugovora. Stoga sledi zaključak da je na dan podnošenja tužbe protekao zakonski rok za njeno podnošenje, pa je pravo tužioca na pobijanje ovog ugovora prestalo, a što tužbeni zahtev tužioca čini neosnovanim. Pritom, nasuprot stanovištu drugostepenog suda, a na šta revizija pravilno ukazuje, punovažnost ugovora o kupoprodaji je već bila predmet ocene suda i to upravo u ovom postupku, kada je pravnosnažno utvrđeno da ugovor nije ništav i da ne predstavlja simulovani pravni posao koji prikriva ugovor o poklonu, čime je raspravljeno pitanje njegove pravne prirode kao teretnog pravnog posla.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženi VV je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 165. stav 2. pripadaju troškovi celog postupka. Kako je tuženi suparničar sa tuženim BB, koji je takođe uspeo u postupku i pravosnažno su mu dosuđeni troškovi postupka, uz uvećanje od 50% zbog zastupanja dve stranke, odnosno oba tužena, od strane istog advokata, to je tužilac obavezan na isplatu naknade troškova postupka tuženom VV kao poveriocu sa tuženim BB u iznosu od 846.000,00 dinara. Visina troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 45.000,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara, pristupa na 14 održanih ročišta i na 2 neodržana ročišta u iznosu od po 47.250,00 dinara, odnosno 24.750,00 dinara. Tužilac je obavezan da tuženom nadoknadi i iznos od 60.000,00 dinara na ime sastava revizije od strane advokata, a koju radnju je ovaj tuženi samostalno preduzeo. Odluka je doneta na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP a njihova visina je odmerena prema važećoj AT.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić