Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3117/14 od 02.12.2014. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž 3117/14 od 23.02.2015. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P 1525/14 od 12.06.2014. godine u stavu prvom izreke u delu kojim je odlučeno o naknadi štete zbog izgubljene dobiti i naknade štete na ime uloženih sredstava za nabavku opreme; stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P 1525/14 od 12.06.2014. godine, u stavu prvom izreke, u delu kojim je odlučeno o naknadi štete na ime uloženih sredstava za izvedene građevinske radove tako što su obavezani tuženi da tužiocu u roku od 15 dana od prijema presude solidarno plate 363.312,40 dinara, na ime naknade štete za sredstva uložena u građevinske radove sa zateznom kamatom koja će se obračunavati od 12.06.2014. godine kao dana presuđenja pa do isplate; dok se zahtev za isplatu kamate na navedeni iznos za period od 10.04.2009. godine do dana presuđenja odbija kao neosnovan; stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima sadržana u stavu trećem izreke,kojom je tužilac obavezan da tuženima naknadi troškove u dosuđenim iznosima, tako što je zahtev tuženih odbijen. Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž 3117/14 od 24.02.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Nišu P 1525/14 od 12.06.2015. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom Medicinskom školom D.M. H. iz N. 05.06.2006. godine zaključio ugovor o pružanju usluga ishrane. Na osnovu ovog ugovora tužilac je bio u obavezi da pruža usluge ishrane u školskom prostoru tužene škole koji mu je ustupljen na korišćenje, sa obavezom da ovaj prostor privede nameni obavljanjem određenih građevinsko-zanatskih radova i opremanjem odgovarajućom opremom kako bi u ovom prostoru prodavao hranu i piće učenicima i profesorima. Ugovorom nije predviđena obaveza plaćanja zakupnine, utroška struje, vode i drugih komunalnih obaveza za tužioca. Ovaj ugovor počeo je da se izvršava u septembru 2006. godine, a prestao je da važi 03.03.2008. godine, jednostranim raskidom od strane tužene škole. Ministarstvo prosvete je izvršilo inspekcijsku kontrole kod tužene škole i konstatovalo da sporni ugovor o pružanju usluga ishrane nije zaključen u skladu sa važećim propisima, jer prostor koji je izdat u zakup tužiocu predstavlja svojinu Republike Srbije, a nije pribavljena saglasnost Direkcije za imovinu Republike Srbije za zaključenje ugovora. Aktom Ministarstva prosvete naloženo je tuženoj školi da ukine odluku o ustupanju prostora tužiocu, kao i da raskine sve pravne poslove zaključene na osnovu ove odluke. Tužilac je bio u obavezi da opremi teretanu koju je trebalo da koristi tuženo Sportsko školsko društvo M. iz N., određenim sportskim spravama, što zbog raskida ugovora nije učinio. Prvostepeni sud je utvrdio visinu materijalne štete koju je potraživao tužilac na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske i finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene koristi i naknadu štete na ime uloženih sredstava za nabavku opreme.

Članom 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 53/95...101/2005), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora od 15.06.2006. godine, propisano je da o davanju na korišćenje, odnosno u zakup, kao i o otkazu ugovora o davanju na korišćenje, odnosno u zakup i stavljanju hipoteke na nepokretnosti koje koriste organi teritorijalnih jedinica i druge organizacije iz člana 1. tačka 2) ovog zakona, odlučuje organ utvrđen zakonom, odnosno statutom teritorijalne jedinice i druge organizacije, uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Članom 8a stav 2. istog zakona, propisano je da o pribavljanju i davanju na korišćenje, odnosno u zakup, kao i o otkazu ugovora o davanju na korišćenje, odnosno u zakup i stavljanju hipoteke na nepokretnosti koje koriste javne službe iz člana 1. tačka 2) ovog zakona, odlučuje organ javne službe utvrđen zakonom, odnosno Statutom javne službe, uz saglasnost Direkcije, a stavom 4. istog člana propisano je da ugovor zaključen suprotno odredbama ovog člana ništav je.

Članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Tužena Medicinska škola D.M. H. iz Niša je subjekt iz člana 1. tačka 2) Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, tako da je školski prostor nepokretnost koje je u svojini Republike Srbije. Kako je tužilac 05.06.2006. godine, zaključio ugovor sa tuženom školom kojim mu je ustupljen na korišćenje radi obavljanja određenog posla, uz obavezu da opremi teretanu koju je trebalo da koristi tuženo Sportsko školsko društvo M. iz N., to znači da je tužena škola ovom nepokretnošću raspolagala protivno prinudnim propisima. Ugovor koji je tužena škola zaključila sa tužiocem morao je da bude zaključen uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije, kako je to izričito propisano članom 8. stav 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Član 8a stav 4. propisuje pravnu posledicu zaključenja ovakvog ugovora, a to je njegova ništavost.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ugovor o davanju na korišćenje nepokretnosti u svojini Republike Srbije, bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije je apsolutno ništav, u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, što znači da ne proizvodi pravno dejstvo između ugovornih strana. Pravna posledica apsolutne ništavosti ugovora znači da ovaj pravni posao ne postoji u pravnom poretku. Svaka ugovorna strana dužna je, na osnovu člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da vrati drugoj sve što je primila po osnovu takvog ugovora, tako da apsolutno ništav ugovor ne može da bude osnov za potraživanje naknade štete za izmaklu korist u smislu člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga, tužilac nije dokazao, a u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja iz člana 228. Zakona o parničnom postupku, da je oprema koju je pribavio u cilju obavljanja delatnosti ostala kod tuženih, tako da je neosnovan zahtev za naknadu štete u visini uloženih sredstava za nabavku opreme.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo. Prilikom odlučivanja cenjeni su i ostali revizijski navodi, ali ih sud nije posebno obrazlagao, obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.