Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije, tužilac pobijajući presudu u stavu dva, tri, četiri, pet i osam izreke, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena pobijajući presudu u stavovima šest, sedam i osam izreke, zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020 – drugi zakon), pa je utvrdio da revizije nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pošto je za utvrđenje odlučnih činjenica dao jasne i potpune razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su rođeni brat i sestra i zakonski naslednici sada pok. VV i GG. Tužilac je sa svojom suprugom i roditeljima živeo u porodičnoj kući koja se nalazi na parceli br. .. i predstavlja zaostavštinu roditelja, oca VV koji je preminuo ...2003. godine i majke GG koja je preminula ...2016. godine. Porodična kuća je u dva navrata renovirana, i to u 1997. godini za života sada pokojnog VV i 10 godina kasnije za života sada pokojne GG. Za života sada pokojne GG rekonstruisan je i lokal u Vranju na kp.br. .. . Reč je o lokalu kojeg su roditelji stranaka kupili u bračnoj zajednici u 1961. godini. Lokal je imao površinu 30 m2, a zemljišta uz lokal 12 m2. Lokal je otac stranaka koristio kao fotografsku radnju do 1992. godine, od kada je lokal izdavan uz zakup od strane roditelja stranaka i posle smrti oca u zakup izdavan od strane majke stranaka, te tako i nakon izvršene totalne rekonstrukcije izvedene u 2012. godini, a kojom je praktično stari objekat srušen (ostao samo prednji deo krova) a izgrađen novi objekat u površini od 42 m2 u osnovi prizemlja i izveden je sprat. Putem građevinskog veštačenja utvrđena je vrednost izvedenih građevinskih radova na porodičnoj kući u iznosu od 1.305296,00 dinara, i na lokalu u iznosu od 2.446.701,03 dinara.

Na osnovu utvrđenih činjenica da su na kući radovi izvođeni za života roditelja stranaka kao vlasnika, potom u drugom navratu za života majke, da je ona raspolagala finansijskim sredstvima od penzije, zakupnine i ušteđevine podizane sa bankovnih računa kao i u periodu izvođenja opsežnih radova na lokalu, koje je uz njenu saglasnost organizovao tužilac, zadržavajući i dalje nepromenjen odnos da ona raspolaže lokalom, izdavanjem iznova izgrađenog lokala u zakup trećim licima, ocenjeno je da tužilac nije dokazao da je svojim sredstvima finansirao izvođenje svih radova na porodičnoj kući i da je svojim sredstvima izgradio potpuno nov objekat poslovnih usluga – lokal. Tužilac nije dokazao da je finansiranjem radova uvećao vrednost predmetnih nepokretnosti.

Kod iznetog stanja stvari, drugostepeni sud je neosnovanim ocenio stvarno- pravni zahtev tužioca za utvrđenje da je on vlasnik lokala i njegov eventualni tužbeni zahtev da se tužena obaveže da mu isplati polovinu utvrđene vrednosti izvedenih građevinskih radova na lokalu, kao i postavljeni obligaciono-pravni zahtev za isplatu polovine vrednosti izvedenih građevinskih radova na porodičnoj kući. Takođe, odbijen je i novčani protivtužbeni zahtev uz obrazloženje da tužena shodno odredbi člana 231. stav 2. ZPP nije dokazala visinu zahteva koji se odnosi na prihod od lokala za koji je od smrti majke zakupninu ubirao tužilac, s obzirom da na ovoj spornoj okolnosti nije predložila odgovarajuće veštačenje, niti je tražila deobu lokala, uređenje načina korišćenja, kao ni predaju u sudržavinu u smislu člana 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Lokal na kp.br. .. površine u osnovi 30 m2, stečen je kupovinom u toku trajanja bračne zajednice sada pokojnih roditelja stranaka i predstavlja njihovu zajedničku imovinu u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, te čini njihovu zaostavštinu, kako je utvrđeno usvajanjem protivtužbenog zahteva u tom delu. Za traženo utvrđenje da zaostavštinu roditelja čini i zemljište uz zgradu – lokal u površini od 12 m2, odlučeno je odbijanjem tog zahteva. U obzir je uzeto stanje upisa u katastru nepokretnosti i evidentiranih podataka u LN .. KO Vranje, da je kp.br. .. u državnoj svojini, a na njoj evidentirano postojanje objekta izgrađenog bez dozvole i bez oznake površine u m2, kao držalac objekta evidentiran pokojni otac stranaka, te zaključeno da se označena površina parcele ne može smatrati zaostavštinom u smislu člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju. Tek postupak legalizacije bespravno izgrađenog objekta omogućuje da se o pravu na zemljištu rešava u za to propisanom postupku pred nadležnim upravnim organom.

U pravnim razlozima donete presude, drugostepeni sud se pozvao na odgovarajuće odredbe materijalnog prava, član 210. Zakona o obligacionim odnosima, član 171. Porodičnog zakona i član 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju i o osnovanosti postavljenih zahteva odlučio u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja propisanim u članu 231. Zakona o parničnom postupku.

Po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovano se revizijama osporava pravilnost i zakonitost presude drugostepenog suda. Osporavanje pobijane presude od strane tužioca nije osnovano, pre svega zato što tužilac nije dokazao koliko je uvećana vrednost nepokretnosti izvedenim radovima u odnosu na ranije stanje postojanja objekata kao zajedničke imovine roditelja, kao i da je i u kolikoj meri uvećanje vrednosti rezultat njegovih ulaganja, zbog čega se ni u jednom delu njegov tužbeni zathev nije mogao oceniti osnovanim. Imajući to u vidu, kao i da je drugostepeni sud dao potpune i pravilne razloge na kojima je zasnovao svoju odluku u odgovarajućoj primeni procesnog i materijalnog prava, ocenjeno je da navodi revizije tužioca ostaju bez uticaja.

Revizija tužene je takođe ocenjena neosnovanom. Nasuprot revizijskom isticanju, u pogledu zahteva za isplatu zakupnine, sud je dao jasne i neprotivurečne razloge za odbijajuću odluku koji se u pitanje ne mogu dovesti prilogom ugovora o zakupu od 01.08.2021. godine, kao dokaza koji je zahvaćen prekluzijom i na kome se presuda ne može zasnovati, prema imperativnoj odredbi člana 314. stav 2. ZPP. Činjenice od značaja za presuđenje i dokazi za utvrđenje tih činjenica moraju biti istaknuti do zaključenja glavne rasprave, a najkasnije i pod uslovima iz člana 372. stav 1. ZPP u žalbi, što ovde nije bio slučaj. Nije održivo shvatanje revidentkinje da je zbog zahteva tužioca za utvrđenje da je isključivi vlasnik lokala, ona bila onemogućena da od tužioca traži predaju lokala u sudržavinu. Takav zahtev ona je mogla postaviti, ali to nije učinila. Raspravljanje o svojinskom zahtevu ne predstavlja prepreku postavljanju zahteva za predaju stvari u sudržavinu. Pogrešno je i shvatanje da se zaostavštinom može proglasiti deo parcele pod upisom državne svojine u situaciji postojanja objekta čija gradnja nije legalizovana i kojim je povećana površina u osnovi prizemlja upravo za 12 m2, koliko je iznosila površina zemljišta uz lokal u prvobitnom stanju koji je imao površinu u osnovi 30 m2. O pitanju legitimacije za traženje legalizacije gradnje rešava se u upravnom postupku, a ne u parničnom postupku.

Pravilno je pobijanom presudom odlučeno i o troškovima postupka prema ishodu spora, u skladu sa odredbama člana 153. stav 2. i člana 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci i primenom stava 2. istog člana nepotrebnim nalazi da u daljem obrazlaže presudu jer se time ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković