Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 11985/2022
03.11.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Vesna Sokolović, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Leskovca, čiji je zakonski zastupnik Gradsko pravobranilaštvo Grada Leskovca, radi diskriminacije i naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1609/22 od 24.05.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 03.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1609/22 od 24.05.2022. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Leskovcu P 2/22 od 16.03.2022. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je tužilac pretrpeo diskriminaciju od strane tuženog u drugoj polovini 2010. godine nerešavanjem imovinskopravnih odnosa nakon rušenja porodičnog stambenog objekta u ..., ... ..., vlasništvo pravnog prethodnika i štićenika tužioca, sada pokojne BB, bivše iz ..., prilikom realizacije projekta izgradnje obilaznice oko Grada Leskovca, od Bulevara Nikole Pašića do ukrštanja sa regionalnim putem Leskovac-Bojnik. Drugim stavom izreke obavezan je tuženi da na ime naknade materijalne štete za porodičnu stambenu zgradu u ..., ... ..., izgrađenu na kp.br. .../... i kp.br. .../... KO ..., vlasništvo pokojne BB, bivše iz ..., tužiocu isplati iznos od 2.476.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2021. godine do isplate. Trećim stavom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 316.312,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1609/22 od 24.05.2022. godine preinačena je presuda Višeg suda u Leskovcu P 2/22 od 16.03.2022. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud utvrdi da je tužilac trpeo diskriminaciju od strane tuženog u drugoj polovini 2010. godine, ne- rešavanjem imovinskopravnih odnosa nakon rušenja porodičnog stambenog objekta u ..., ... ..., vlasništvo pravnog prethodnika i štićenika tužioca, sada pok. BB, bivše iz ..., prilikom realizacije projekta izgradnje obilaznice oko Grada Leskovca od Bulevara Nikole Pašića do ukrštanja sa regionalnim putem Leskovac-Bojnik. Drugim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete za porodičnu stambenu zgradu na navedenoj lokaciji, sagrađenoj na kp.br. .../... i kp.br. .../... KO ..., vlasništvo pravnog prethodnika i štićenika tužioca, pokojne BB bišve iz ..., isplati iznos od 2.476.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2021. godine do isplate. Trećim stavom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 200.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, shodno članu 407. stav 2. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 1. ZPP i članom 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovano je revizijsko ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer su odredbe tog zakona od strane nižestepenih sudova pravilno primenjene i postupanjem saglasno istima pravilnost i zakonitost nižestepenih odluka nije dovedena u sumnju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pokojna tužiočeva tetka BB, bivša iz ..., na kp.br. .../... i kp.br. .../... (stari premer kp.br. .../...) KO ..., na kojima je bila nosilac prava korišćenja, imala bespravno sagrađen stambeni objekat, u kome je sama živela do potpunog lišenja poslovne sposobnosti usled paraniodne psihoze i stavljanja pod starateljstvo tužioca rešenjem Centra za socijalni rad u Leskovcu broj ...-...-.../... od 19.08.2010. godine. Nakon donošenja navedenog rešenja BB je smeštena u ... bolnicu u ..., gde je preminula dana 07.12.2010. godine. Po rušenju pomenutog bespravno sagrađenog objekta dana 08.09.2010. godine, na osnovu rešenja građevinske inspekcije donetog dana 22.03.2010. godine tužilac, kao jedini zakonski naslednik pokojne BB po pravosnažnom rešenju Osnovnog suda u Leskovcu O 4731/10 do 02.03.2011. godine i na nepokretnosti u ... ulica ... ..., presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 4854/12 od 09.09.2013. godine, potvrđenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2651/13 od 17.12.2013. godine u delu za naknadu štete za eksproprisanu katastarsku parcelu, tu naknadu je ostvario u novčanom iznosu do 456.182,40 dinara, dok je u delu za naknadu po osnovu rušenja bespravno sagrađenog stambenog objekta prvostepena presuda preinačena i kao neosnovan je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete za srušeni objekat u iznosu do 2.194.920,00 dinara, sa obrazloženjem da nema protivpravnosti u radu nadležnog organa.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je na opisani način tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu, koji se radi regulisanja imovinskopravnih odnosa povodom rušenja navedene stambene zgrade u cilju izgradnje obilaznice oko Leskovca dopisima od 24.08.2010. godine, 27.08.2010. godine i 16.09.2010. godine obraćao javnom preduzeću Direkcija za urbanizam i izgradnju Leskovca, pa je tužbeni zahtev za naknadu štete usvojio primenom člana 2, člana 13. stav 2. i člana 43. stav 1. tačka 4. Zakona o zabrani diskriminacije.

Razmatrajući žalbu tuženog drugostepeni sud je utvrdio da je nepravilni zaključak prvostepenog suda o aktivnoj legitimaciji tužioca posledica pogrešne primene materijalnog prava – člana 2. stav 1. tačka 1, člana 5, člana 13. i članova 15- 27 Zakona o zabrani diskriminacije, pa je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev kao neosnovan odbio. Obrazlažući svoju odluku drugostepeni sud je naveo da je za sudsku zaštitu po navedenom zakonu potrebno utvrditi postojanje diskriminacije prema tužiocu lično, a ne prema trećoj osobi, na kojoj okolnosti tužilac zasniva svoje potraživanje, te je zaključio da tužilac nije diskriminisan radnjama tužene, što bi mu, u protivnom, omogućilo da ostvari traženo novčano obeštećenje.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se tužiočevom revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09), propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, po rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovinskom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu „lična svojstva).

Članom 5. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da se oblicima diskriminacije smatraju neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.

Osim ovako definisanog pojma diskriminacije, članom 13. Zakona o zabrani diskriminacije propisani su teški oblici diskriminacije, a članovima 15-27 tog zakona predviđeni su posebni slučajevi diskriminacije.

Iz citiranih zakonskih odredbi sledi da je glavno obeležje diskriminacije neopravdano pravljenje razlike između lica po osnovu nekog ličnog svojstva, a sudska zaštita se u takvom slučaju pruža samo ako je načelo jednakosti prekršeno činjenjem ili nečinjenjem nadležnog organa, koje je u direktnoj ili indirektnoj vezi sa određenim ličnim svojstvom oštećenog lica.

U konrektnom slučaju tužilac je tužbom tražio da se postupanje nadležnih organa utvrdi kao diskriminatorsko u odnosu na njega lično, a zbog ličnog svojstva – zdravstvenog stanja pokojne BB, kao njemu bliskog lica. Navedeni stambeni objekat na adresi ..., ... ..., bespravno sagrađen na navedenim katastarskim parcelama, na osnovu odluke nadležnog organa srušen je dana 09.10.2010. godine, za života tužiočeve tetke preminule dana 07.12.2010. godine, pa se pravovaljanost radnji upravnog organa Grada Leskovca ima ceniti u odnosu na BB lično, a ne u odnosu na tužioca, koji je kao zakonski naslednik navedenog lica svoju aktivnu legitimaciju na podnošenje tužbe za naknadu materijalne štete nastale rušenjem stambenog objekta koji je nasledio, iscrpeo u pravosnažno okončanoj parnici Osnovnog suda u Leskovcu P 4854/12, u kojoj je njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete odbijen kao neosnovan zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, kao sporednim potraživanjem.

Shodno datoj pravnoj argumentaciji, neosnovano je revizijsko ukazivanje kojim se aktivna legitimacija tužioca dovodi u vezu sa ličnim svojstvom BB, kao lica koje je zbog svog narušenog psihičkog zdravlja u potpunosti lišeno poslovne sposobnosti, stavljeno pod tužiočevo starateljstvo i pre rušenja predmetnog stambenog objekta smešteno u ... bolnicu, gde je nakon nekoliko meseci preminulo.