Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. Zakon, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je dana 26.05.2011. godine, upravljajući vozilom marke „HJUNDAI“, registarskih oznaka ..., u vlasništvu NBG LEASIANG d.o.o, Beograda, osiguranog kod tužioca polisom kombinovanog osiguranja, izazvala saobraćajnu nezgodu u kojoj je nastala šteta na vozilu. Tužena je odmah nakon udesa pozvala šlep službu koja je auto uklonila sa lica mesta i odvezla ga na popravku. Nakon saobraćajnog udesa tužena nije uputila poziv policiji radi uviđaja i alko testiranja, već je dan kasnije 27.05.2011. godine u pisanoj izjavi datoj MUP-u Raška navela da je posle saobraćajne nezgode morala da ukaže pomoć sinu starosti 17 godina, koji se u momentu saobraćajne nezgode nalazio u vozilu, tako što ga je taksi vozilom odmah odvela pedijatru u ... . Nakon zaključenog vansudskog poravnanja 24.10.2012. godine, koje sadrži potpis tužene, tužilac je isplatio oštećenoj lizing kući iznos od 900.530,46 dinara dana 30.04.2013. godine, na ime naknade štete. Tužilac se obratio tuženoj zahtevom za regres, s obzirom da nije nastupila obaveza osiguravača iz ugovora o kombinovanom osiguranju jer je tužena napustila mesto udesa, ali tužena nije platila traženi iznos. Visina stvarne štete na motornom vozilu marke „HJUNDAI“ utvrđena je iz nalaza veštaka mašinske struke i iznosi 892.246,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tužilac nema pravo na regres s obzirom da je odredbom člana 918. ZOO propisano da su ništave odredbe ugovora o osiguranju, koje predviđaju gubitak prava na naknadu ili svotu osiguranja ako osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši neku od propisanih ili ugovorenih obaveza. Zbog toga je ništava i odredba člana 10. Uslova tužioca za kombinovano osiguranje motornih vozila, koja predviđa gubitak prava iz osiguranja ukoliko osiguranik napusti mesto saobraćajne nezgode.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev primenom odredbe čl. 940. i 941. ZOO, nalazeći da tužilac ima pravo regresa jer je tužena neopravdano napustila mesto saobraćajne nezgode bez odobrenja nadležnog organa MUP-a, što je suprotno članu 10. tač. 3. st. 1. tač.2 Uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila (auto kasko), sledom čega je izgubila prava iz osiguranja. Naime, nakon saobraćajne nezgode, tužena nije uputila poziv policiji radi uviđaja i alko testiranja (put je bio prohodan, nije bilo zastoja u saobraćaju), već je samo uz pomoć šlep službe auto uklonila sa lica mesta. Tužena nije dokazala da je sina koji se nalazio u vozilu morala da odvede lekaru radi ukazivanja lekarske pomoći, odnosno da je pregled maloletnog deteta bio nužan, budući da je tokom postupka priložila izveštaj zdravstvene ustanove koji nije originalan dokument, ne sadrži naziv ustanove koje ga je izdala i čitak potpis lekara i datum pregleda. Poravnanje koje je tužena zaključila sa osiguravajućom organizacijom sadrži njen potpis, međutim tužena zaključeno poravnanje nije osporavala u posebnom postupku, niti aktivno u ovoj parnici, dokaznim predlogom radi ocene verostojnosti potpisa na tekstu poravnanja.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Članom 29. stav 1. tačka 7. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“ br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012, 7/2013), propisano je da osigurano lice gubi prava iz osiguranja ukoliko je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju. Stavom 2. istog člana je propisano da gubitak prava iz osiguranja na osnovu stava 1. ovog člana nema uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu štete. Stavom 3. istog člana je propisano da društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu iz stava 2. ovog člana, stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos plaćene naknade, kamatu i troškove postupka.

Članom 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da isplatom naknade iz osiguranja, prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po bilo kom osnovu odgovorno za štetu.

Kritičnom prilikom tužena je upravljajući vozilom u vlasništvu NBG LEASIANG d.o.o. Beograd, osiguranog kod tužioca polisom kombinovanog osiguranja, izazvala saobraćajnu nezgodu u kojoj je nastala šteta na vozilu i odmah zatim napustila mesto događaja. Obaveza osiguravajuće organizacije na naknadu štete osiguraniku po osnovu nastanka osiguranog slučaja postoji samo kada je osiguranik iz opravdanih razloga napustio lice mesta, što nije slučaj u konkretnoj situaciji. Naime, tužena nije dokazala da je iz opravdanog razloga napustila mesto događaja - zbog ukazivanja medicinske pomoći sinu, koji se nalazio u vozilu. Tužilac je isplatom naknade štete vlasniku putničkog vozila, u smislu odredbe člana 29.stav 3. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju stupio u prava oštećenog prema lica prema tuženoj kao licu koje je odgovorno za štetu, za iznos plaćene naknade, kamatu i troškove postupka. Stoga je pravilna ocena drugostepenog suda da je tužena odgovorna za nastalu materijalnu štetu na vozilu, u visini utvrđenoj iz nalaza veštaka i da je u obavezi da je naknadi tužiocu.

Neosnovan je revizijski navod da u konkretnom slučaju treba primeniti član 918. ZOO, kojim je propisana ništavost odredbi ugovora koje predviđaju gubitak prava na naknadu ili svotu osiguranja ako osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši neku od propisanih ili ugovornih obaveza. Navedena odredba se ne može tumačiti suprotno osnovnim načelima Zakona o obligacionim odnosima, na način koji čini prvostepeni sud, a u revizijskom postupku i tuženi. Ovo i iz razloga što Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, reguliše pitanje naknade štete u slučaju gubitka prava iz osiguranja i prava oštećenih na naknadu štete u tim slučajevima, kao i pitanje zakonske subrogacije prava u korist društva za osiguranje prema licu odgovornom za štetu (citirani član 29. st 1., 2. i 3. Zakona).

Kako se sadržinom revizijskih navoda ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen primenom člana 154. stav 1. ZPP, jer nije reč o troškovima potrebnim u revizijskom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić