Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija se ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, prema članu 407. stav 1. ZPP, a budući da je revizija dozvoljena u smislu člana 208. Porodičnog zakona, nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP. Revizijom se neosnovano ukazuje i na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom, budući da su u pobijanoj presudi ocenjeni bitni žalbeni navodi, u smislu člana 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ranijom pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu P2 br. 310/11 od 21.06.2011. godine razveden je brak parničnih stranaka, maloletna T.T. rođena ... godine, poverena je tuženoj na samostalno vršenje roditeljskog prava, a tužilac je obavezan da na ime doprinosa za idržavanje deteta plaća 5.000,00 dinara mesečno. Ovom presudom uređen je i način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem. Tužbom od 22.05.2015. godine tužilac je tražio izmenu ranije pravnosnažne presude tako što će se maloletno dete parničnih stranaka njemu poveriti na samostalno vršenje roditeljskog prava, urediti lični odnosi između deteta i majke i da se tužena obaveže da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta sa 10.000,00 dinara mesečno. Prema nalazu i mišljenju Centra za socijalni rad od 13.07.2015. godine, komunikacija među parničnim strankama je veoma loša, ali nisu uočene ozbiljne kontraindikacije za prihvatanje roditeljske uloge, s obzirom da su oba roditelja motivisana za vršenje roditeljskog prava. Preporučeno je da se obavi veštačenje od strane dečijeg psihologa, koji bi procenio da li je dete pod uticajem i pritiskom majke u odnosu na vršenje roditeljskog prava. U nalazu i mišljenju kliničkog psihologa specijaliste dečije psihologije i psihopatologije od 04.09.2015. godine navedeno je da je dete emotivno vezano za oba roditelja, i da s obzirom na još nerazvijene mehanizme socijalnog i moralnog prosuđivanja nije u stanju da se dosledno i decidirano opredeli sa kojim roditeljem želi da živi. Nema elemenata koji ukazuju na poremećene odnose sa bilo kojim od roditelja. S obzirom da oba roditelja poseduju zadovoljavajuće socijalne, emotivne i roditeljske kapacitete, te da se dete nalazi u konfliktnom emocionalnom stanju zbog loših odnosa roditelja, sve to predstavlja realnu podlogu za vršenje pritisaka na dete, što je rezultiralo čestim promenama iskaza deteta sa kojim roditeljem želi da živi. Po oceni ovog veštaka, radi se o normalnoj i očekivanoj sugestibilnosti deteta, s obzirom na njegov uzrast, vezanost za oba roditelja i celokupnu porodičnu situaciju. Isti sudski veštak je naveo da je, s obzirom na uzrast i pol deteta, primarni identifikacioni objekat majka, i da je dete veoma vezano za mlađeg brata po majci. Iz izveštaja osnovne škole koju pohađa maloletna devojčica, dete je dobro adaptirano na školsku sredinu, redovnu pohađa nastavu i dobro je uklopljena u vršnjačku grupu. Majka je u stalnom kontaktu sa učiteljicom i redovno se interesuje za uspeh deteta. Oca nisu upoznali i ne znaju u kojoj meri je on angažovan u vaspitanju deteta. Prema nalazu i mišljenju nadležnog organa starateljstva od 15.10.2015. godine, oba roditelja su motivisana da brinu o devojčici, ali se stiče utisak da je otac stabilniji i odgovorniji po pitanju školskih obaveza deteta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se maloletna ćerka parničnih stranaka njemu poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz obavezivanje tužene da doprinosi izdržavanju deteta i uređenje načina održavanja ličnih odnosa deteta sa majkom.

U postupku je utvrđeno da su oba roditelja podobna za vršenje roditeljskog prava i motivisana da samostalno brinu o maloletnoj ćerki. Međutim, uzimajući u obzir celokupnu porodičnu situaciju i veoma loše odnose između parničnih stranaka, uzrast maloletne devojčice, njenu vezanost za mlađeg brata po majci i to što joj je primarni identifikacioni objekat majka, što sve proizilazi iz nalaza nadležnih Centara za socijalni rad, a naročito iz nalaza i mišljenja specijaliste dečije psihologije i psihopatologije, pravilno je u nižestepenim presudama ocenjeno da je u najboljem interesu deteta da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. U presudama je ocenjeno to što je devojčica pred organom starateljstva više puta menjala iskaz sa kim od roditelja želi da živi, što prema nalazu veštaka predstavlja normalnu i očekivanu sugestibilnost deteta, s obzirom na njenu vezanost za oba roditelja, koji su u međusobnom konfliktu, i želju deteta da se ne stavi na stranu ni jednog od roditelja, kao i da održi zamišljenu kompaktnost porodice. S obzirom na navedeno, u nižestepenim presudama pravilno je primenjeno materijalno pravo, čl. 77. stav 3. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da sud nije vodio računa o najboljem interesu deteta kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za samostalno vršenje roditeljskog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.