Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova povodom odgovora.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. VV je kao primalac izdržavanja 20.07.1995. godine zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju R3 337/95 sa tužiljom kao davaocem izdržavanja. Zatim je kao primalac izdržavanja sada pok. VV zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiljom i tuženim kao davaocima izdržavanja dana 06.02.2004. godine pod brojem R3 41/04 s tim što je ugovoreno da prethodni ugovor o doživotnom izdržavanju R3 337/95 od 20.07.1995. godine prestaje da važi. Davaoci izdržavanja su se obavezali da pružaju izdržavanje svojoj majci, dok se ona obavezala da im nakon svoje smrti ostavi u svojinu određene nepokretnosti precizno označene za svakog od njih. Tužilja i tuženi su brat i sestra blizanci i pored njih dvoje sada pok. VV je imala još četvoro dece iz prvog braka. U vreme važenja prethodnog ugovora o doživotnom izdržavanju (R3 41/04) sada pok. VV je 17.05.2005. godine zaključila kao primalac izdržavanja i ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim kao davaocem izdržavanja pod brojem R3 277/05 kojim je konstatovano da se davalac izdržavanja već potpuno brine o primaocu izdržavanja, pa se obavezuje da to čini do kraja njenog života na način opisan u ugovoru, a primalac se obavezala da će nakon smrti za primljeno izdržavanja ostaviti davaocu izdržavanja u svojinu bez ikakvih tereta nepokretnosti koje se nalaze u ... označene u ugovoru. Dana 17.09.2006. godine zaključen je i aneks tog ugovora kojim je promenjen član 3. tako što se primalac izdržavanja obavezala da posle svoje smrti ostavi u svojinu tuženom nepokretnosti koje su označene u tom aneksu. Istog dana, sada pok. VV je podnela tužbu za raskid prethodnog ugovora o doživotnom izdržavanju (R3 41/04 od 06.02.2004. godine) koji je zaključila sa tužiljom i tuženim kao davaocima izdržavanja i ugovora R3 337/95 od 20.07.1995. godine koji je zaključila sa tužiljom kao davaocem izdržavanja. Tuženi je u toj parnici priznao tužbeni zahtev i u odnosu na njega ugovor je raskinut, dok je u odnosu na tuženu (ovde tužilju) postupak prekinut zbog smrti VV kao stranke. Ugovor i aneks koji su predmet spora, sada pok. VV je potpisala otiskom kažiprsta, a veštačenjem je upoređivanjem sa otiscima na punomoćju koje se nalazi u sudskom spisu P 2433/95 od 14.08.1995. godine i na ugovoru o doživotnom izdržavanju R3 337/95 utvrđeno da su otisci u potpunosti identični i pripadaju jednom licu. Pored toga utvrđeno je da je tužilja podnela predlog radi lišenja poslovne sposobnosti svoje majke te je ona rešenjem od 22.09.2008. godine delimično lišena poslovne sposobnosti ali je drugostepeni sud ukinuo rešenje i navedeni postupak je obustavljen zbog smrti VV rešenjem od 15.09.2009. godine. Tužilja je podnela krivičnu prijavu 20.02.2009. godine protiv tuženog zbog krivičnog dela falsifikovanja, navodeći da je na punomoćju koje je priloženo uz tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju tuženi falsifikovao otisak prsta, pa je nakon sprovedene istrage krivična prijava odbačena uz obrazloženje da ne postoji osnovana sumnja da je navedeno krivično delo izvršeno. Pored toga utvrđeno je da je tužilja pružala izdržavanje i brinula o sada pok. VV do 2005. godine, nakon čega su sporni ugovor i aneks zaključeni.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da su predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju i aneks zaključeni sa ciljem da se tužilja isključi iz prava nasleđa i onemogući joj sticanje svojine na nepokretnostima koje su bile predmet prethodnih ugovora o doživotnom izdržavanju. Tuženi je kao ugovorna strana znao za takvu pobudu sada pok. VV i učestvovao je u ostvarenju iste, s obzirom da je po tužbi za raskid prethodnog ugovora R3 41/04 priznao tužbeni zahtev. Međutim, taj prethodni ugovor o doživotnom izdržavanju je u odnosu na tužilju još uvek na snazi i nije raskinut, pa polovina imovine sada pok. VV raspoređena tužilji, nije mogla biti obuhvaćena predmetnim ugovorom o doživotnom izdržavanju sa aneksom, već samo polovina koja je ostala posle priznanja tužbenog zahteva za raskid od strane tuženog. Polazeći od navedenog u situaciji postojanja dva punovažna i pravno valjana ugovora o doživotnom izdržavanju prvostepeni sud je primenio pravilo o davanju prednosti ugovoru koji je ranije zaključen, pa je tužilja stekla pravo svojine po osnovu tog ugovora na predmetnim nepokretnostima. Zato je usvojio tužbeni zahtev primenom članova 53. stav 2. i 105. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju sa aneksom nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, jer je sada pok. VV kao primalac izdržavanja, nakon zaključenja prethodnog ugovora o doživotnom izdržavanju ostala vlasnik nepokretnosti koje su predmet ugovora, pa je istima mogla slobodno da raspolaže i zaključi novi ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim. Davalac izdržavanja ima samo obligaciono a ne i stvarno pravo na imovini primaoca izdržavanja, pa je tužilja mogla da stekne pravo svojine na nepokretnostima po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R3 41/04 od 06.02.2004. godine tek nakon smrti primaoca izdržavanja i ispunjavanjem obaveza iz ugovora, pri čemu tužbom nije tražila utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora sa aneksom u celini, već samo dela kojim je raspolagano određenim nepokretnostima ne osporavajući i ugovorenu obavezu izdržavanja primaoca izdržavanja.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Po članu 194. Zakona o nasleđivanju ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora. Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.

Primalac izdržavanja koji je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, može stvarima koje su bile predmet tog ugovora raspolagati novim ugovorom o doživotnom izdržavanju ili drugim pravnim poslovima. Saglasno tome, sukcesivno raspolaganje istim nepokretnostima sa dva ugovora o doživotnom izdržavanju ne čini kasniji ugovor o doživotnom izdržavanju ništvim pravnim poslom, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Zaključenjem prethodnog ugovora o doživotnom izdržavanju sada pok. VV kao primalac izdržavanja je i dalje ostala vlasnik predmetnih nepokretnosti jer je ugovoren prenos svojine posle njene smrti, a što je i jedno od obeležja ove vrste ugovora po navedenoj zakonskoj odredbi (član 194.) To znači da je sa istima mogla slobodno raspolagati i kasnije, pa i zaključiti novi ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim. Zato je osporeni ugovor sa aneksom u delu raspolaganja stvarima koje su bile predmet i prethodnog ugovora, punovažan pravni posao i nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, pa nisu ispunjeni uslovi za njegovu ništavost u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Motivi u načelu nemaju uticaj na valjanost teretnih ugovora. Ipak, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da preuzme ugovorne obaveze, a drugi ugovarač je to znao ili je prema okolnostima morao znati, to kao posledicu ima nevažnost ugovora (član 53. stav 2. ZOO). Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje radi ostvarivanja same svrhe ugovora u vidu staranja i brige o primaocu izdržavanja. U konkretnom slučaju predmetnim ugovorom o doživotnom izdržavanju konstatovano je da se tuženi kao davalac izdržavanja već potpuno brine o primaocu izdržavanja i obavezuje da to čini do kraja njenog života na način opisan u ugovoru, pri čemu je primalac izdržavanja istovremeno podnela tužbu za raskid prethodnog ugovora o doživotnom izdržavanju. Tužbom nije traženo utvrđenje ništavosti ugovora u celini već samo u pogledu dela raspolaganja određenim nepokretnostima koje su bile predmet i prethodnog ugovora, pa su zato bez uticaja revizijski navodi kojima se ukazuje na drugačije pobude za zaključenje predmetnog ugovora od same svrhe i cilja ugovora da se primaocu izdržavanja obezbedi staranje i izdržavanje.

Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava otisak prsta primaoca izdržavanja na ugovoru, jer su suprotni utvrđenom činjeničnom stanju, kao i ukazivanje na bolest i nemogućnost primaoca izdržavanja da shvati posledice zaključenja ovog pravnog posla, pošto tužilja u toku postupka nije dokazala ovu svoju tvrdnju.

Zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić