Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu Prr 4St 152/21 od 26.02.2021. godine utvrđeno je da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda St 60/10, postupku stečaja Zemljoradničke zadruge „Kolubara“ iz Lazarevca, otvorenog rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 1408/20 od 07.11.2002. godine. Rešenjem stečajnog suda St 1408/02 od 29.03.2004. godine priznato je utvrđeno potraživanje tužilje po osnovu garantovane zarade sa doprinosima za devet meseci, po obračunu na dan isplate. Priznato i utvrđeno potraživanje tužilje nije ni delimično namireno u stečajnom postupku.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da postoji odgovornost tužene za potraživanu imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u smislu člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Po stanovištu sudova, imovina stečajnog dužnika je u društvenoj svojini jer je rešenjem stečajnog suda St 1408/02 od 09.10.2007. godine za stečajnog upravnika imenovana Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj, tako da stečajni dužnik nije bio poslovno i institucionalno nezavisan od države. Odluku o visini imovinske štete sudovi su zasnovali na nalazu veštaka od 16.08.2022. godine, u visini minimalne zarade za devet meseci obračunate prema poslednjem podatku o njenom iznosu.

Po oceni revizijskog suda, osnovani su navodi tužene da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna. Objektivna odgovornost za štetu je odgovornost bez krivice, zasnovana na postojanju uzročno-posledične veze između štetne radnje ili propuštanja i nastale štete. Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizmirena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim i državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Sledstveno izloženom, za objektivnu odgovornost tužene u ovom slučaju, bez posebnog utvrđivanja uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i potraživane imovinske štete, bitna je činjenica strukture kapitala stečajnog dužnika – tužiljinog poslodavca, u vreme nastanka njenog potraživanja iz radnog odnosa utvrđenog rešenjem stečajnog suda. Ta činjenica, po nalaženju Vrhovnog suda, za sada nije pouzdano utvrđena. Nižestepeni sudovi su činjenični zaključak da je stečajni dužnik poslovao sa društvenim, odnosno državnim kapitalom zasnovali isključivo na rešenju stečajnog suda o imenovanju Agencije za privatizaciju – Centar za stečajnog upravnika, donetog na osnovu člana 14. stav 9. Zakona o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 84/04 i 85/05). Međutim, iz obrazloženja rešenja kojim je utvrđena povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku i izveštaja stečajnog upravnika od 23.05.2023. godine, proizilazi da je najveći problem u stečajnom postupku upravo vlasnička struktura imovine stečajnog dužnika, jer zemljište najvećim delom nije u njegovom vlasništvu, već u državnoj svojini. Ova činjenica je bitna, jer u slučaju da je stečajni dužnik nije osnovan na bazi društvenog ili državnog kapitala mora se utvrditi uzročno-posledična veza između povreda prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, odnosno utvrditi da li je neadekvatno postupanje stečajnog suda isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja, a to podrazumeva dokazivanje da je dužnik imao dovoljno sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate tužilja mogla naplatiti svoje potraživanje.

Tužilji je u stečajnom postupku priznato potraživanje iz radnog odnosa sa stečajnim dužnikom, koje u rešenju od 29.03.2004. godine nije određeno u nominalnom novčanom iznosu, već upućivanjem na garantovanu zaradu po obračunu na dan isplate, za period od devet meseci. Pravni institut garantovane zarade bio je predviđen članovima 65. – 67. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 55/96). Prema tim odredbama, iznos garantovane neto zarade utvrđuje Vlada Republike Srbije po prethodno privabljenom mišljenju Veća saveza sindikata Srbije i Privredne komore Srbije. Taj pravni institut postojao je sve do 01.06.2001. godine, kada je izmenama i dopunama navedenog zakona uveden institut minimalne zarade, u visini od 35% od prosečne zarade u privredi Republike Srbije prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Minimalna zarada regulisana je i članom 84. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/01 i 73/01), u visini koju utvrđuju sporazumno Vlada Republike Srbije, reprezentativni sindikat i reprezentativno udruženje poslodavaca organizovani za teritoriju Republike Srbije u skladu sa zakonom, a ako oni ne postignu sporazum u roku od 10 dana od početka dogovora, minimalnu zaradu utvrđuje Vlada Republike Srbije (član 84. stav 2. i 3.). Označeni zakoni primenjivali su se do dana otvaranja postupka stečaja tužiljinog poslodavca. Kod takve zakonske regulative, visinu imovinske štete – nenaplaćenog potraživanja garantovane zarade za period od devet meseci, nije bilo moguće utvrditi u visini minimalne zarade prema poslednjem objavljenom podatku pre obavljenog veštačenja, odnosno primenom odredbi o minimalnoj zaradi iz važećeg Zakona o radu.

Iz tih razloga, obe nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će utvrditi da li je u stečajnom postupku utvrđena visina tužiljinog potraživanja garantovane zarade i iskazana u nominalnom novčanom iznosu, za koji period od devet meseci je tužilji priznato potraživanje u visini garantovane zarade jer od toga zavisi da li će se za utvrđivanje visine štete primenjivati odredbe o garantovanoj zaradi iz Zakona o radnim odnosima ili odredbe o minimalnoj zaradi iz Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima od 01.06.2001. godine, odnosno Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/01 i 73/01) i da li je stečajni dužnik u vreme nastanka potraživanja poslovao sa društvenim ili državnim kapitalom. Sve ove činjenice prvostepeni sud će utvrditi koresteći se ovlašćenjem iz člana 311. Zakona o parničnom postupku, tako što će od stečajnog upravnika zatražiti dopunu njegovog izveštaja od 23.05.2023. godine i na te okolnosti, a po potrebi i veštačenjem utvrditi visinu štete.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković